RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje I

- Već smo razgovarale na tu temu, milion puta! - Himena je o kuhinjski pult ljutito tresnula kutlaču koju je držala u rukama. Metal je zazvečao, a zaostale kapi pozole* raspršile su se po pultu i podu.

- Senjora, čorba nije dobra?! - bojažljivo je upitala devojka koja je začuvši lupanje u kuhinji provirila kroz vrata od ostave. Glas joj je bio blago drhtav jer se plašila, posebno iz razloga što Kandelarija nije bila tu, a nije se dobro završavalo kada neko od jela za večernju trpezu Gutjerezovih ne bi bilo kako treba, dovoljno slano, dovoljno vruće ili hladno, dovoljno ljuto... Za večeru svi bi bili na okupu i tada je moralo biti sve pod konac. Gazda je bio prilično prek, znao je biti grub prema svima izuzev prema svojoj deci, mada i to se znatno promenilo zahvaljujući stalnim nevoljama u koje su upadala. Gospođa je bila umerenija i trudila se da pred porodicom i radnicima izgleda smireno i suzdržano, valjda joj je tako nalagao status i patrijarhalno vaspitanje - jedna Donja Gutjerez Kastiljo nije mogla dozvoliti sebi da pokaže osećanja ma kakva ona bila. Jedino je Kandelarija umela sa njima jer je najduže bila sa porodicom, skoro bez greške svakome od njih znala je karakter (u selu se šuškalo i nešto drugo) i shodno tome uspešno je balansirala između njihovih raspoloženja i neraspoloženja.

- Sve je u redu, vrati se svom poslu! - odbrusila je gospođa. - A ti, - uprla je koščatim kažiprstom u mršavu figuru koja je stajala pored prozora - vuci se na sprat i pobrini za Tilu! Svako nosi svoj krst, i ti ćeš ga nositi.

- Majko, - devojka pored prozora ponovo se obratila Himeni Kastiljo, sa ništa manjom ljutnjom u glasu - nosim ga i previše dugo, ali od večeras više neću!

- Ima li kraja tvojoj drskosti?! - uzviknula je Donja. - Nisi zahvalna što je Francisko prešao preko svega i što ti je dozvolio da ponovo kročiš u ovu kuću... A, ne, gospođa ima nove zahteve, ona bi da se razvede i da ponovo dâ povoda da još jednom ispiraju usta našim imenom!

- I ovako ih ispiraju, ili to što se Aurelio razveo i razlog zbog koga je to učinio smatraš manjom sramotom od toga što ću se ja razvesti?! - mlada žena nije odustajala od svoje namere.

- Aurelio je muško i, uz sve što posedujemo, može ponovo da se oženi i to boljom i pametnijom ženom...

- Ha, ha, ha... - devojka se nasmejala glasno i cinično - misliš nekom bez mozga ili bez mogućnosti da bira, ili oboje, nekom jadnicom koja će da drži zatvorene oči i usta i koja neće izlaziti iz vaših ambara i iz porodilišta sve dok god bude mogla da hoda i rađa?!

- Svako ima mogućnost da bira! I ti si izabrala svoj sadašnji život, treba li da te podsetim?!

- Ne, ne treba... Ali, ne postoje bezgrešni, zar ne...?", upitala je devojka, jasno aludirajući na nešto što je bilo poznato i njenoj majci. „Zašto svima drugima daješ za pravo da pogreše, samo meni ne?!

- Ne, ne postoje, ali između tebe i ostalih postoji razlika, ne ona koju si ti sebi utuvila u glavu, već jedna druga! - Himenin glas je postao još ljući. - Pametan čovek uči iz tuđih, a ne iz svojih grešaka; mudar čovek nešto nauči posle prve počinjene, a ti iz niza greški nisi naučila ništa!

- Hoćeš reći da sam glupa?! - upitala je devojka ničim ne pokazujući da je majčine reči dotiču ili vređaju. - Bože, na koga li sam? - ironično je zakolutala očima.

Himena se stresla od reči svoje kćeri, a potom razjareno prešla tih nekoliko koraka koji su ih delili jer strašno ju je bolela njena svojeglavost i hladnokrvnost, a još više nervirao taj njen cinizam koji je pokazivala još od malih nogu.

- Nisi glupa, već drska i ohola! - uzviknula je povišenim tonom, ne obazirući se na poslugu koja je počela provirivati iza ćoškova. - Slušaj, kćeri, vrata ove kuće biće ti otvorena samo pod jednim uslovom, da ostaneš to što trenutno jesi i tamo gde ti i jeste mesto, uz muža i dete! Ako ti je na pameti novi problem, kunem ti se, lično ću se postarati da ovde više ne možeš kročiti bez poziva!

- Hvala, majko! - rekla je prkosno Zita Kastiljo Ignjasio, gutajući suze, ne dajući im da kanu, jer one su joj najmanje bile potrebne tog trena. - Hvala za razumevanje, i hvala što me nisi vaspitala u svom maniru i učinila da budem ista kao ti! Priznajem, pravila sam greške, neke su bile nepopravljive i za njih sam platila debelo, ali ovu u kojoj sam sada ispraviću kako god to tebi zvučalo i šta god ti o tome mislila, i, uz ili bez tvoje saglasnosti, razgovaraću sa ocem i, bez ili sa njegovim pristankom, razvešću se! Dosta mi je svega!

- O, Bože, gde sam sa njom pogrešila? - Himena je razočarano pogledala u Isusovo raspeće okačeno o kuhinjski zid, bilo ih je na zidovima svih prostorija, Zita se često pitala šta je razlog tolikoj pobožnosti - okrenutost veri, zaista, ili nešto drugo. - Slobodno se razvedi, ali u tom slučaju zaboravi čija si, zaboravi na ovu kuću i na bilo kakvu pomoć... Znaš li uopšte koliko košta i koliko traje proces razvoda u Panami?! I, šta ćeš da navedeš kao razlog?!

- Sa svime sam upoznata! Ne tražim nikakvu pomoć... više od onoga što mi zakonom pripada! - rekla je tvrdoglavo, čvrsto rešena da ovog puta istera svoje. - Samo onoliko koliko ste dali i Aureliju.

- Šta ti pripada?! O, Bože, da li je moguće da i dalje misliš samo na sebe?! Sad usred kampanje? Sad kada treba Serđo da se oženi?! Ako ne misliš na nas, misliš li na dete?! Imaš dete! Pomišljaš li na nju i na to šta ćeš joj sve oduzeti svojim sebičlukom?!

- Moje dete... - u Zitinom grlu najednom se formirala ogromna knedla.

- Šta se ovde događa? - prostorom je zagrmeo grub muški glas, na kuhinjskim vratima stajao je Francisko Gutjerez Kastiljo, delimično zakrvavljenih očiju, jednako ljutito posmatrao je i ženu i kći.

- O, Cisko... - supruga mu se obratila umilno, nameštajući ljubak osmeh. - Stigao si? Nada amor! Nada!**

Zita je sa gađenjem pogledala svoju majku, pitajući se kako može tako da se pretvara. Ona nije mogla... Nije mogla da sakrije ni razočaranje, ni ljutnju, ni netrpeljivost prema svom suprugu, kao ni prema ičemu drugom što je imalo ikakve veze sa njim, i to je jasno pokazivala. Jedino što je krila bila je ljubav prema Tili pošto je mislila da će skrivajući osećanja prema detetu lakše stići do željenog cilja i manje biti povređena, jer osećanjima se lako manipuliše. Nema jačeg niti ubojitijeg oružja od bezuslovne ljubavi prema nekome. Dete će joj svakako pripasti ako se izbori za svoju slobodu i finansijsku samostalnost. Ono što je odlučila i jeste bilo zbog Tile jer ne želi da njena kći raste u okruženju lažnih osmeha i lažnih ljubavi, ne želi da joj novac bude zamena za sve druge nedostake u životu jer najvrednije stvari ne mogu se kupiti novcima. Svojoj kćeri ne žele da u budućnosti ima sličan život njenome, jer život kojim je živela ona bio je gori od pasjeg - nikada joj ništa nije falilo, a falilo joj je sve; morala se pretvarati da je sve u najboljem redu, osmehivati... a živela u laži - niko sem zidova njene sobe i njenog jastuka, koji je često bio okupan suzama, nije znao kako živi i šta u duši nosi Zita Kastiljo Ignjasio.

Niko? Da li?
--------------------------------------
*Pozola - čorba od kukuruza sa svinjetinom ili piletinom, uobičajeno večernje jelo u Panami.

**Nada amor! Nada! (špa.) - Ništa, ljubavi! Ništa!