"Kad završavaš danas?"
Pitala sam Dušana dok sam sipala sebi kafu.
"Oko 1, imamo neko snimanje posle treninga. Oćeš da idemo na ručak nakon toga?"
"Joj što te volim! Taman Jelena kaže da se uželela Lava i moli me da joj ga ostavim na čuvanje."
"Onda je to dejt!" Izkezio se kao dete.
"Izgleda."
Prišao je i filmski me poljubio. Pribio me uz šank. Volim ovu njegovu stranu, kad je neopevani romantik.
"Konačno moju ženicu da odvedem na ručak."
"Ženicu?"
"Pa znaš kao... Zajedno smo već više od pola godine, znamo se 6 godina. Živimo zajedno, imamo Lava... mislim kao razumeš... skoro ko da smo u braku..."
Bio je zbunjen mojom reakcijom. Govorio je isprekidano sa pauzama, kao da se plašio moje reakcije nakon svake izgovorene reči.
Ja iskreno nisam uopšte razmišljala o tome. Lepo nam je ovako, nisam još stigla do tog poglavlja u životu da sam spremna za brak. Želim naravno, ni sa kim to ne bih volela više nego sa Dušanom. Ali još je rano. Našli smo se nakon 5 dugih godina, tek smo se oboje oslobodili ludih bivših. Ne treba mi sad taj pritisak svadbe, organizacije i čega već sve.
Zašto on to uopšte pominje sad?
"Dušane da ne misliš..."
"Ti to ne želiš?"
"Nisi mi dozvolio da završim. Samo mislim da-"
Obojema su nam zazvonili telefoni u isto vreme. U pravom momentu ako mene pitaš.
Ne znam ko je njega zvao ali mene je zvala Jelena.
"Da Jecka danas je taj dan. Mi idemo na ručak-"
"Ne govori dalje. Dolazim."
Prekinula mi je. Pomislio bi čovek da voli Lava više nego mene i Lakija zajedno.
"... Važi Kole. Može popodne, šaljem ti adresu."
Predpostavljam da je Filip Kostić. Od ove sezone je igrač Juventusa. Iskreno baš mi je drago bilo kad sam čula da dolazi neko iz Srbije. Dušan je bio smoren kad je Dybala otišao na kraju prošle sezone. Šteta baš su se bili združili. A on i Filip se znaju se još iz reprezentacije, neće imati problema sa uklapanjem ovde. Gotivim i ja Filipa, stariji je od Dušana, mislim da ovaj može malo na njega da se ugleda.
"Zvao me Kostić idem sa njim na piće večeras."
"Lepo."
Nastala je neprijatna tišina.
"Moram da idem sad vidimo se posle." Samo je nestao iz kuhinje.
Kapiram da sam ga malo povredila time što se nisam oduševila idejom o našem braku. Ne znam šta je očekivao da mi samo tako saopšti na rendom sredu da on već misli da smo venčani...
"U jebote kasnim!" Provalila sam da i ja imam trening na kom treba da sam za 20 minuta.
*
Ulećem u svlačionicu i bacam svoju torbu kod ormarića. Većina devojaka se već presvukla i izašla na teren.
Ormarić do mog nosi neko novo prezime. Devojka koja je bila do mene je otišla u drugi klub, verovatno je ovo nova igračica.
Mi o vuku...
Iz toaleta izlazi meni potpuno novo lice. Slatka devojka duge tamno braon kose, sa pegicama na licu. Prelepa je.
Primetila je da buljim u nju pa mi je pružila ruku.
"Haha Andrea drago mi je!" Italijanka, naglasak ju je odao.
Iz savijenog položaja u kom sam vezivala petle ispravila sam se i prihvatila njenu ruku.
"Tara."
"Ne znam jel čudno da to kažem ali znala sam ko si naravno. Proučila sam ceo sastav hahaha!"
Nasmejala sam se. Vidim da je fina devojka.
"Iz kog kluba si došla?"
Krenule smo zajedno da izlazimo iz svlačionice.
"Ne verujem da si čula za njega, iz jednog malog mesta u blizini Rima. Klub nas je vodio na turnir u Milano i tamo me je skaut video. I eto me ovde."
"Koje si godište?"
Vidim da je mladja od mene ali ne mogu da provalim koliko.
"2003."
Izašli smo na travu i stigli do ostalih.
Pogledala sam u pravcu teretane, koja je srećom bila sva u staklu. Vidim Dušana kako se smeje sa ostalim saigračima.
Nakon treninga koji je bio paklen prilazim Andrei koja je sedela na travi i dolazila do daha.
"Inače nije ovako strašno. Nazovi ovo dobrodošlicom."
Pružila sam joj ruku da je podignem.
"Aha!" Jedva je izdahnula.
"Haha ajmo!"
"Jel imaš prevoz kući?"
Pitala sam je oblačeći kožnu jaknu.
"Imam imam dolazi brat po mene."
"Važi onda vidimo se sutra!"
"Vidimo se!"
"Ćao devojke!" Glasnije sam rekla i izašla iz svlačionice.
Dok sam hodala hodnikom tražila sam restoran u koji bi mogli da idemo.
Izašla sam na parking ne skidajući oči sa telefona. Uvek parkiram na isto mesto pa sam mahinalno krenula ka tamo.
Sreća pa nisam imala slušalice, u suprotnom ne bih čula auto koji je išao ka meni.
Jaka škripa guma me je prepala i naterala da ispustim telefon iz ruke.
Psujući ga sam se sagla da uzmem telefon, pre nego što se obračunam sa vozačem.
Iz kola je izašao visok krupan dečko. Nosio je belu košulju i crni teksas šorc. Plave oči su mu bile još plavlje na suncu.
"Jeste dobro-"
"DAL SI TI NORMALAN!? OĆEŠ DA ME UBIJEŠ!?"
"JA!? Ti si ta koja je gledala u telefon!"
Istina. Sranje, u pravu je.
"Šta je sad maca ti pojela jezik?"
"Marco!?"
Okrenula sam se i videla Andreu.
"Šta se dešava?"
"Ništa seko sve je okej."
Seko?
"Tara ovo je moj brat Marco. Marco moja saigračica Tara."
"A ti si ta! Andrea nije zaklopila o tebi i tvom golu od pre dve godine."
"Prekini!" Prosiktala je kroz zube.
"Opušteno... Um dobro moram da idem sad." Okrenula sam se ka Marcu. "Izvini što sam vikala, ja sam kriva što nisam pazila."
"Nema veze, zaboravljeno." Nasmejao mi se i umalo me sa nogu nije oborio taj osmeh.
Sela sam u svoj auto i pogledala sam u retrovizor.
Jel sam se ja to zarumenela?