Klizio je rukama po mokroj joj koži. Masirao joj leđa dok je nanosio sapunicu, a topla voda je dobovala po njima.
"Zaista želim drugo dete", rekla je kada su Mihalovi prsti kliznuli niz njene nabore.
"Veoma, veoma mnogo želim dete", ječala je držeći se za pločice kupatila, osećajući trnce po telu, Mihajlov ud na leđima i nadolazeći orgazam pod prstima.
Hteo je da bude napeta. Hteo je da ga bude željna, hteo je da bude zagrejana kada je prenese u spavaću sobu, postavi je na krevet i gosti se njenim telom.
Pomerio je prste, ostavio je uskraćenu za orgazam, zatim uzeo peškir i prebacio preko njenih ramena. Nije joj dozvolio da se pobuni, već ju je nosio ka spavaćoj sobi gde je već razvio plan "stategije kako ispuniti Nesine želje".
Položio ju je na belu posteljinu, poemerio peškir gledajući kako se grudi pomeraju, u ritmu disanja podižu i spuštaju, kako spušta šake na svoj trbuh i polako ih pomera ka Venerinom bregu.
Spustio se pored kreveta, uzimajući jedno stopalo u ruke i pomerio ga u stranu, praveći sebi prostora da usnama zagolica njena bedra koja su ga dozivala.
Nasmešila se, pa se ustresla pod njegovim vrelim dahom koji je kontradihtorno hladio i ježio vlažnu kožu.
"Mihajlo... Smiluj mi se..."
"Zašto?"
"Želim te, jako..."
Udahnuo je njen krik kada je krenuo besomučno da je uzima u nadi da joj ispuni želju.
"Mama, tata! Tata!"
Mihajlo je naglo skočio iz kreveta i potrčao ka Liamovoj sobi.
Ni pidžama koju je nosio nisko na kukovima nije mu smetala da u trenu bude pored njega.
"Ružno sam sanjao."
"Šta si sanjao?"
"Sanjao sam da nemam više kuću i Bobija i baka Danu i tebe i mamu. Sanjap samda sam se izgubio u šumi i nisam vas imao više."
"To je ružan san, Liame. Baš ružan. Ti nikada nećeš biti bez nas, sam. Šta da uradim da ti bude bolje?", milovao mu je kosicu, gledajući ga u oči.
"Mogu li da spavam kod vas?"
Sa nekim poluosmehom Mihajlo je blago odmahnuo glavom, podigao Liama u naručje i zajedno sa plavim ćebencetom prebeo ga u njihov krevet. Između Nese i njega.
Njihov krevet, kako to drugačije zvuči. Njihov krevet u njenoj kući, na njenom imanju... U njenoj spavaćoj sobi. Sve je njeno, toliko njeno da se Mihajlo već osećao manje vredno.
Liam je gotovo odmah zaspao grleći majku. Mihajlo je gledao u prizor koji mu je grejao srce. Jedna nepromišljena noć je stvorila Liama, sada se nadao da će seme koje je posejao da novi plod.
U trenutku postao je zaštitnički nastrojen. Posesivan i opsednut Nesinom, ali i Liamovom srećom, njih dvoje pre svega.
Dođavola, neka sve bude njeno sve dok je ona njegova!
Liamovo guranje nogama i Nesino kikotanje bili su najlepši budilnik. Uhvatio je Liama za nogu i povukao ga pod pokrivač, golicajući jako.
"Nema više ružnih snova, momčino?"
"Nema tata..."
"Onda spremamo doručak dok se mama sredi?", podigao je obrvu i postavio pitanje na koje je dobio klimanje glavom, "Tako je hrabri dečače.."
Protegla se kao mačka. Zadovoljna kao osoba, zadovoljena kao žena, srećna kao majka i šta je više mogla da poželi?
Rukom je putovala svojim telom zastavši na stomaku. Bila je prestravljena kada je shatila da je trudna. Bila je uplašena, ljuta, poražena. Do prvih Liamovih pokreta unutar svoje utrobe mrzela je samu sebe, a onda je postala najsrećnija osoba na svetu.
Ostavila je po strani sve, prigrlila je ono dobro, ono lepo.
Sada se nadala da će okolnosti biti srećnije, da će posle duge kiše doći sunčani dani.
Komešanje s prizemlja nateralo je da uskoči u trenerku i navuče majicu. Strčala je niz stepenice taman u trenutku da čuje momka iz obezbeđenja kako Mihajlu govori da je pred vratima neki Momčilo Petrović.
Ups, sada je ugasila!
Sa Momčilom je bila povremeno, ali bezobavezno. Sada, stvarno joj nije bilo jasno odakle on pred njenom kućom...
"Ja ću to da završim", rekla je ozbiljno i samouvereno, a u sebi se preplašila.
"I pozdravi ga. Ili ga pozovi neka uđe, taman kuvam kafu", Mihajlo je nije ni pogledao, ali je razumela šta je rekao. Momčilu bi bilo bolje da beži...
Polako je zatvorila vrata za sobom i našla se licem u lice sa svojim bivšim ljubavnikom.
Ne, nipta nijenosećala prema njemu osim trenutnog sažaljenja. Ako Mihajlo izađe, naravno...
"Otkud ti?"
"Ne javljaš se na telefon. Nedostaješ mi, Nesa..."
"Momčilo, nemoj! Mi nismo postojali, u mom životu postoji neko drugi."
"Onaj čija je ova kuća? Video sam ga kada je ona gorila", pokazao je gkavom u pravcu jednog od čuvara, "ušao unutra i obavestio da te tražim."
"Ovo je moja kuća. Taj unutra je otac mog sina. Izašao je skoro iz zatvora. Sada mi kaži, jesam li te zavlačila? Uvek sam ti govorila kad se vidimo, vidimo se."
"Ne mogu da verujem! Nesa, godine! Godine su u pitanju koliko sam zaljubljen u tebe!"
"Ali ja nisam u tebe i to sam ti stavila do znanja. Idi sad..."
"Ja tebe ne prepoznajem!"
"Žao mi je Momčilo, ali ti mene nikada nisi ni poznavao...", odaljila se od njega i krenula ka kući.
Stvarno je niko nije poznavao. Niko do Slađe, Anje i Sergeja. Osim sada Mihajla, nikog nije pustila u svoj život.
"Mama? Jesi dobro, mama?"
"Jesam srećice..."
"Što si tužna, mama?"
"Nisam. Nego, da popijemo kafu, moram na posao."
Od trena kada su popili kafu pa sve do Nesine kancelarije, Mihajlo nije progovorio jednu reč s njom. Ćutao je, nije želeo da je pogleda.
Ako su veče pre vodili ljubav, u ovom trenutku- vodili su rat.
"Pokupićeš Liama?"
"Aha..."
"Hoćeš sa mnom na ručak?"
"Mhmm."
"Mihajlo? Ručak?"
"Imam posla, Nesa..."
Kako se stvari menjaju iz sekunde u sekund? Kako se euforija očas posla pretvori u depresiju... Kako sve pukne, a ni ne primeti se da je bilo napuklo...
"Nesa, u kancelariji te čeka Janja Nedeljković. Naručila je kafu."
"Odlično Igore. Jesi doneo dve?"
"Rekla je da vas niko ne ometa."
"Upravo tako. Znaš ko je ona?"
"Rekao mi je Sergej. Idi, kafa se hladi..."
Brzo je zatvorila vrata za sobom i okrenula ključ. Janja je prišla prozoru i širom ga otvorila.
"Poželim da se derem na sav glas odavde..."
"I ja želim, ali bi me odmah strpali u tapacir sobu. Hvataj!", dobacila je Janji cigarilos, pa pripalila svoj.
Uzela je šoljicu kafe i glasno srknula, "Mali ume da kuva kafu!"
"Ume, Boga mi. A ume li da jebe?"
"Ne znam šta da ti kažem, nisam imala tu ideju. Daću ti njegov broj", nasmejala se drugarici i povukla jedan dobar dim. Ukus cigare i čokolade, pomešano.
"Šta se krije iza one nameštaljke juče?"
"Odakle ti da je nameštaljka?"
"Izuzela si Vladimirovića, odmah dam poslata ja i to u pratnji najkorumpiranijeg tužioca. Dakle, nameštaljka!"
"Znaš kako je Liam začet?"
"Od prilike nagađam."
"Milan Dimitrijević, Dima me je drogirao. Kliznula sam mu kroz prste pravo u tuđe ruke. Izgubila sam sve kočnice i spavala sam sa Liamovim ocem. Džo je bio treći u društvu..."
"Znam ko je treći, sada sam povezala sliku."
"Kaži mi, da li je uspelo?"
"Šta misliš? Naravno da jeste, Veljković je odmah obavestio Draženove ljude da su ga ova dvojica druknuli. Samo... I ti si u procepu sada, to znaš?"
"Znam i da Dražen neće na mene."
"Kako?", gasila je pikavac i palila običnu cigaretu.
Nesa je povukla još jedan dobar dim cigarilosa i formirajući krugove pustila van, "Tako što podaci o njemu neće videti svetlost dana. Ti podaci ne postoje nigde osim kod Dimitrijevića, a on neće da proda svoje osiguranje. Izigrali su tužilaštvo. Daće neku sitnicu, ono bitno odneće u grob. Ne isplati im se da se sazna."
"Dok oni ćute, Dražen je miran?"
"Kada oni budu mrtvi, Dražen će biti miran. Ovako, on zna da su ovi spremni da govore za pravu cenu. Ali zna da ja ne znam ništa..."
"Sergej!"
"Ne, draga moja... Ja sam mu javila, Veljković je samo potvrdio moje reči. Dima i Džo su dobili slobodu kakvu su zaslužili. Neće biti svesni šta ih je snašlo..."
"U to ime, srećo, toči Burbon!"
"Ne, u to ime točim "Glenfiddich", poklon od zadovoljnog klijenta..."
Na pola dvadesetjednogodišnje boce single malt viskija, drugarice su postale veselije. Smeh se probijao i iza vrata, na šta se Igor samo mrštio. Pijane kao letve bile su lake mete i to je morao da javi Sergeju.
Ubrzo su se dva muškarca pojavila u kancelariji i Igor je mogao da odahne.
"Znači, Seki, ti me vidiš kući?", kikotala se Janja.
"Aha, curice... Navikao sam da skupljam decu po ulici", prebacio je Janju preko ramena i tako pijanu i kikotavu poveo van zgrade.
"Hoću li i ja da dobujem takav tretman?", Nesa je petljala oko dugmića svoje košulje, ali ubrzo je stala. Mihajlov izraz lica ju je otreznio, "Šta se desilo?"
"Ništa. Hajde, daj mi ruku idemo kući..."
"Mihajlo?"
"Pričaćemo kući..."
Dobila je tretman ćutanja. Zasluženo ili ne, ćutao je.
Ćutao je i dok ju je obneznanjenu iznosio iz automobila i istu takvu komiranu spuštao u krevet...
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Laku noć, mili moji.
Slatko spavkajte 💖💖💖