Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 1

Tri cele bele crte na ogledalu, žilet i karta džokera.
Gaćice u nameštaju sakrivene, kondomi vezani, ali neizbačeni, prljave staklene čaše i tri flaše Džim Bima na podu.
Zadah ustajalosti i duvana, tompusa skupih na grudima devica zamotanih.

Navukla je kecelju, kosu zavezala visoko na glavi, ruke uvukla u velike žute, gumene rukavice, duboko udahnula.
Svinjac koji treba da sredi i ubrzo istu sobu preda onako, kao da niko nije boravio u njoj, jer vratiće se. Apartman su rezervisali na nedelju dana, a hotel "Mari Mar" bio je poznat kao hotel sa najviše diskrecije.
Kada niko ne pita ništa, niti išta želi da zna....

Skidajući posteljinu sa prvog kreveta jedne od tri sobe apartmana proklela je i sebe i koleginicu i grip i loš gradski prevoz.
Proklinjala je i kurs cene toalet papira u Čileu, jer posteljina je još uvek bila vlažna, ko god da je na njoj spavao.
Ni u drugoj sobi stanje nije bilo bolje. Brzo je zamenila posteljinu u sve tri sobe nadajući se da promaja koju je napravila da izluftira aparman neće polomiti koje staklo. A stakla je bilo mnogo.
Staklene flaše i čaše potrpala je na uslužna kolica, ogledalo sa belim prahom, istresla je  znajući da je upravo njena mesečna plata otišla sa belim prahom pod mlazom vode, a zatim isto ogledalo vratila na mesto. Oglacano i sjajno.
Usisivačem je brzo prešla po belim vunenim tepisima nadajući se da sivilo pepela tompusa može da očisti, jer ako ne može, moraće da pozove ostale iz održavanja da tepih zamene novim, a to može da potraje.
Da joj oduzme i onako dragoceno vreme.
I nastavila je da kuka sama nad sobom, svake sekunde pitajući se čime je zgrešila da mora da vadi komplete veša što iz garnitura, što iz ostalih rupa gde su mogli da završe....

"Gotovo!", pogledala je na sat, ostalo je još da unese sveže cveće i zatvori prozore, ukloni sebe iz apartmana, kao da niko nikada tu nije bio. Prolazno vreme, nadmašila je samu sebe, samo jedan sat.
Prethodno skinuvši gumene rukavice prešla je podlakticom po znojnom čelu, gledajući još uvek u prelepu panoramu grada.
"Jednog dana, jednog dana sedeću ovde kao gost i uživaću u pogledu. Samo to, ne želim više", rekla je tiho, skoro u bradu, zatim je izgurala kolica van apratmana i zaključala vrata.

Nije joj ovo bio prvi i jedini honorarni posao. Sa završenom gimnazijom mogla je da bira koji će fakultet da upiše, ali ne i čime će da se bavi, ako ne bude studirala. Povremeni poslovi za šankom, u baru, bili su to, povremeni. Nije mogla da usklađuje smene koje donose zaradu sa svojim predavanjima na pravnom fakultetu. U hotelu, radila je kao tehnička podrška, a često se menjala u prepodnevnim satima, pa je bila i spremačica.
Međutim, ono što je u stvari plaćalo sobu i kupatilo kod jedne vremešne gospođe, bili su momenti kada je radila kao promoterka sredom, četvrtkom i petkom u noćnom klubu, vezanom za hotel "Mari Mar".

Vlasnik hotela je bila sredovečni muškarac i po svemu sudeći, posao nije dobila zbog svojih kvalifikacija, ili možda zbog njegove dobre duše. Za posao bila je odgovorna genetika koju je nosila, pa je njena egzotočna riđa kosa u kombinaciji sa zelenim očima i pegama na obrazima bila presudna.
Crveno zeleno i pege, namuvano u crni korset i ultra kratke pantalonice, baš kako će te večeri izgledati.
A bio je petak, dan koji je najmanje volela.

Šest godina kasnije

"Gospođo, mislim da je ovo previše predmenta na vašem stolu!", devojka krake plave kose i nežne šminke prelazila je pogledom po radnom stolu.

"Elena.. "

"Eleonora, gospođo."

"Elena, ne plaćam te da misliš! Ne plaćam te da govoriš više od potrebnog. Zapiši šta imaš da zapišeš, zakaži sastanak, otkaži ako treba i toliko. Ostalo nije tvoja briga!", vikala je na uplašenu devojku ne želeći da popusti ni sekund.
Nije bila gruba ili bezobrazna, obično, ali jednostavno nije dozvoljavala da bilo ko ubada nos u njen posao.
Da li je bilo previše predmeta ticalo se samo nje, i tako posao nije nosila kući, posao je kući nije zanimao.

Zagladilanje već isfeniranu riđu kosu znajući da je ubrzo očekuje saslušanje za "uslovnu slobodu". Naime, njen novi klijenat, koga će upoznati kroz koji sat, odslužio je dve trećine kazne i bilo je vreme za molbu.
Kolega Stanić je nedeljama bio bolesan, tako da je morala da preuzme predmet, iako bi ga odbila. Nesa nije jurila predmete, predmeti su jurili nju.

"Gospođo, izvinjavam se", bila je iskrena, naišla je na Nesinu žutu minutu i desio se ekces.

"U redu je Eleonora, samo da se ne ponovi više. Žao mi je što sam vikala."

Ponosna na svoju genetiku, irski temperament, ne baš ponosna na svoju majku, pokušavala je da proguta knedlu koja joj je zapala u grlu. Baš poput mlade plavuše Eleonore i sama je bila izložena mukotrpnom radu dok je studirala.
Majka, irkinja koju je njen otac upoznao, nakon smrti svog supruga, a Nesinog oca, uživala je u trećem srećnom braku, kada je Nesa rešila da joj je dosta. Odselila se od kuće i nastavila studije koje u svom gradu nije mogla da pohađa. Njena majka trenutno uživa u petom srećnom braku, ako je Nesa lepo informisana.

"Ako vam je potrebno još nešto..."

"Jeste, Eleonora, ali slobodna si. Izvini još jednom", natočila je čašu Burbona i ponovo listala novo stari predmet.

Mika... Mihajlo Dojčinović, star trideset pet godina, prvi put hapšen petnaest godina ranije zbog uznemiravanja javnog reda i mira. Drugi put dvanaest godina ranije, posed marihuane. Prvi put, novčana kazna, drgi put mera lečenja, ali ovo je bio treći prestup i osuđen je na osam godina. Prošlo je šest, vreme je za uslovnu. Povratnik, posed i stavljanje u promet droge. Ozbiljna kazna, ozbiljno delo, ali jedna stvar joj je privukla pažnju. Prilikom pretresa, optuženi, zatim osuđeni nije imao u kući drogu. Imao je samo preciznu vagicu, droga je pronađena u automobilu koji je dva dana ranije kupio. Priznao je krivicu, verovatno u nadi da će kazna biti niža, ali on je povratnik.

"Možda ovde ima nečega...", mislila je mumlajući, više za sebe. Postoji šansa da se uslovna odbije, treće krivično delo, ali taj automobil... Kopkao ju je.

Bilo je vreme da krene na sud.
Poravnala je žad zelenu haljinu ravnog kroja i zamenila svoje cipele za kancelariju visokim petama za sudnicu. Niskog rasta, komplekse je lečila kompenzacijom, otrovnim jezikom i oštrim umom.
Nadala se da će današnje ročište proći u njenom stilu, imala je inpozantan broj dobijenih slučajeva.
Danas, nadala se da brzo završi i vrati se kući...

"Dojčinović!", čula je glas stražara u zgradi suda i znala je da je to poziv za nju. Pre ulaska u sudnicu, dozvoljeno joj je da upozna svog klijenta.

"Nesa Nešić, pravni zastupnik Mihajla Dojčinovića", odgovorila je ne dozvoljavajući da se pokoleba.

Radnik obezbeđenja otvorio joj je vrata skučene prostorije gde ju je čekao njen klijent.
Muškarac crne kose i tamnih očiju, u sivom savršenom odelu, sedeo je na stolici odmaknut od stola.
Sa visoko prekrštenim nogama i stavom ceo svet je moj, skenirao je Nesin ulazak, a samo jedan tik, podizanje obrve,  otkrio je zabavljenost u njemu.
Nesina prošlost, upravo je uz lik dobila i ime.
Mihajlo Dojčinović!
Sada je napokon znala kako se zove...

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Sa žaljenjem vas obaveštavam da nakon ove priče definitivno idem na duži odmor od pisanja. Da, to sam rekla deset puta do sada i svaki put me lupi nešto.
Ili inspiracija ili me muž naljuti, ili pukne izolacija u kupatilu ili me udari kuhinja u glavu i ja napišem novu priču.
Ne, ovog sam puta ozbiljna kao infarkt (da, infarkt ne Infrakt, Bože ljudi nikako da nauče!)
Imam previše obaveza, što privatnih što poslovnih i stvarno ne mogu sebi da stavram još jednu obavezu više.
Do neke druge, možda lepše prilike, ljubim vas i volim!
Vaša Ikac