Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 31

"Uzburkala si mnogo vode. Cunami talasi su na vidiku."

"Vidiš, nisam. Mogla sam, ali nisam. Kada me je pozvao Joksimović i rekao da ima slike, shvatila sam da ako hoću nešto da uradim, moram da rušim sve od jednom. Da ne dozvolim da se pregrupišu, da ne pretim u prazno. Zicer je bio što je nalog za pretres potpisao Starčević, ali je ujedno on i sklonio slike. Luka zaista nije znao ništa."

"Anđela? Ona ti je poslala fajlove?"

"Mihajlo, pusti sada. Pogledaj ovu lepotu!"

Istočni Viklou je pogodovao Liamu. Prijala mu je svežina vazduha i plaža koja se prostirala celim probaljem Irskog mora. Nesi, s druge strane dopao se pejzaž, zimzeleno drveće koje je prkosilo blagoj i opet promenjivoj klimi. U istoimenom gradu Viklou nalazila se kuća koja je nekada pripadala njenom deki, Viliamu O'Tulu, a sada pripada njenoj tetki Nori. Sergej je dobro učinio. Sakrio je Anju i decu upravo tamo gde je znao da će biti sigurna...

"Šta, hoćeš kuću na plaži?"

"Da hoću kuću na plaži i pesak po tepihu, preselili bi smo se u južnije krajeve. Hoću jednu od one tri. Biraj, švabska gradnja, koridori i kupatila u svakoj sobi, dvospratnica sa dva identična stana ili onunkoja je ozvorena u celom prizemlju izuzev dve sobe i kupatila sa posebnim sobama i kupatilom na spratu."

"Mislim da je odabir pao na treću, lokacija i broj soba je čudo!"

"Lokacija, Mihajlo? Broj soba?"

"Pa, bar još dvoje dece, plus gosti, a opet je zabačena, dalje od grada kao i tvoja kuća. I ima izlaz na reku. Ja sam za treću!"

Nasmešila se, treća je bila ujedno i njen favorit. Opkoljena šumom, laka, a opet teška za čuvanje, mada su se momci odavno izverzirali. Reka sa dokom i jedan čamac, momci mogu na pecanje, Dana da se kreće prizemljem i dvorištem bez tuđe pomoći.

"Znači, napokon smo se dogovorili?"

"Ne smem da ti više protivurečim, opasna si Vilo..."

Njihov povratak uzburkao je strasti. Tužilaštvo je imalo pitanja kako za Mihajla, tako i za Nesu. Ali nisu samo oni želeli da ih vide, bilo je i drugih, onih opasnijih, no čuvši da je Dražen pušten na slobodu, nekako su odstupili.
Dvadeset dana provedenih na sasvim drugom kontinentu donelo im je odmora, kako fizičkog tako i psihičkog, ali i dosta zaostalog posla. Najviše onog privatnog. Kuća je kupljena, Dana preseljena, a Milica je ostala u starom kraju da tek s vremena na vreme obiđe nameštaj i eventualno zalije cveće.
S druge strane, Slađana se ljutila što je bila isključena iz cele priče vezane za Nesin pohod, ali opet bila je srećna što se sve završilo dobro.

"Imaš novog klijenta!"

"Dobar dan i tebi, Igore! Kafa, može?"

"Može kafa, ali te kilijenat čeka u kancelariji. I kaži mi, da kucam otlaze Staniću i ovom što je na bolovanju više od godine?"

"Ko je u kancelariji?"

"Sad si me registrovala! Nije hteo da kaže, ali je Sergej rekao da je ok. Nego, ozkazi?"

"Kucaj, daj otpremninu i otkači!"

Muškarac, rekla bi nekih petnaest godina stariji od nje, nekada tamne, a sada sedim vlasima prožete kose, sedeo je na stolici naspram njene fotelje.
Gledao je nasumično časkom na fotografiju nje i Liama, časkom na vrata kao da je iščekivao njen dolazak, svakog trena.
Ramena su mu bila napeta, vidno je nestrpljiv, a isto tako i gord, ponosan. Leđa su mu stajala pravo, svojom je pojavom zauzeo celu kancelarijsku stolicu.

"Nadam se da ste ponuđeni kafom i pićem."

"Jesam, hvala."

"Verujem da znate moje ime, ali, vidite, ja ne znam vaše!"