Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 12

.... Nesa, ne postoji trenutak da se nisam pokajao. Od momenta kada sam ušao u policijski automobil, pa sve do trenutka kada si ušla u prostoriju, davajući mi izlaz. Nema za mene pokajanja, ja sa njime moram da živim. I ona dva metra pod zemljom koje si obećala bila bi mala kazna...

Iznova je čitala mejl koji je pristigao. Čitala i nije verovala svojim očima. Imala je pred sobom otvoreno priznanje za delo koje ne zastareva, a njoj nije bilo drago.
Ne, ni malo je nisu veselile reči kojima priznaje kajanje, ali i razumevanje svoje kazne, ona dva metra pod zemljom, jer u njoj se rodila sumnja.

Najteže je bilo raditi sa svedocima. Brzina dešavanja nekog događaja, detalji, trenuci, mirisi, boje, ukusi... Sve je dolazilo u distorziju kada se postavi pitanje - šta se desilo?
Um se često poigrava, pa popuni praznine, stvori tok događaja takav da razume pozadinu radnje...
Tako se rađaju istine. Tri stotina istina jednog događaja. Svaki svedok video je isto, samo iz drugog ugla. Nije bilo dve strane iste medalje, već je medalja bila svera ili nekada prizma, zavisno kako se viđenje prelamalo.

Da li još uvek nosiš u torbi načetu flašicu vode?, bile su reči koje su je poput bumeranga udarile po sredini grudi, izbile joj vazduh iz pluća, a usta napunila užasnom kiselinom.

Kao kroz maglu sećala se da je neki lik koga je oslovio sa Dima očešao, zatim stao do zadnjeg ulaza u hotel, pa joj se tek onda obratio. Da, taj Dima je bio jedan od njegivih kompanjona te večeri, zajedno sa onim još plavljim, ako je sećanje nije varalo, krvavih očiju.
I kakve je džeparoš Dimitrijević imao veze sa Dimom, od te večeri?
Trebala su joj tri dana da shvati reči izrečene, ni ne znajući zašto je napravio paralelu, ali je znala, jasno se sećala, da nije ni prišao njenom soku od jagode.
Ili je imala sekund nepažnje, pa je to previdela?
I to je bilo to. Samoj sebi nametnula je novog crva da je jede, sve to samo zato što nije bila sigurna u svoje postupke...

Telefon je zazvonio i tada je shvatioa da je vreme ručku.
Anja je obećala da će pripaziti na Liama kada ga Gabrijela vrati iz vrtića, a Gabrijeli je dala to slobodno vreme koje joj je trebalo.

"Momčilo", javila se službeno.

"Draga, vodim te na ručak, imam razlog da častim..."

I zaista je imao razloga za slavlje. Od prodavca do regionalnog menadžera, bio je dug put i napokon je dostigao svoj cilj.
Iz restorana brzo su slavlje preneli u hotelsku sobu, ali umesto njih dvoje, u sobi ih je bilo troje. Momčilo i Nesa, a njenim mislima Mihajlo...

"Vratila si se brzo!", Anjin kez je govorio mnogo.

"Ručak nije bio produktivan kako sam se nadala...", bacila je svoju torbicu na kauč, zatim se tresnula u fotelju.

"Vidim! Nije gađao pravo mesto?"

"Ne! Pokušavala sam da izbacim podstanara iz glave, onda sam podstanara prizivala da bih svršila, da bi na kraju sve odglumila."

Anja se smejala tako jako da je morala da se drži za stomak. Iako je pokušavala da bude tiša, da ne probudi malu Nataliju, nije joj uspevalo. Srećom, Natalija je bila na ujaka, a Sergej može da spava na sredini autoputa.

"Ne smej mi se! Znaš li koliko je gadno kada imaš potrebu, imaš mogućnost, a ne uspevaš? Od kako..."

"Od kako ste se poslednji put videli u hotelu na poslovnom razgovoru, ti si napaljena. Znam osećaj, bila sam napaljena šest meseci!"

"Nije isto, Anja! Napaljena sam, a da me ugasi ne može niko!"

"Može, ali ti misliš da si bolesna zato što te privlači neko za kog tvrdiš da ne sme da te privlači. Jesam li pravilno prikazala alegoriju?"