Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 3

Vila...
Pod crvenom kosom, sa svojim zelenim očima i pegama na licu izgledala je kao vila.
Ponešen Burbonom koji su ispijali, podignut crtom kokaina, nije verovao da nek može da korača kao da lebdi.
Delovala je nestvarno polugola dok je donosila pića i cigarete, a prelepo, krhko i nevino na službenom izlazu dok je čekala taksi.
Delovala je primamljivo i ukusno...
Izvrsno...

Šest godina kasnije

"Ako me puste na uslovnu, dobićeš celu priču, čak i onaj deo koji tužilaštvo ne zanima", samo su mu se usne pomerale, lice je bilo bezizražajno.
Nesa se nije dala pokolebati. Imala je osećaj koji je retko varao. Imala je osećaj koji je vrištao svim silama da se skloni iz prostorije, da zaboravi da je ikada bila tu.
Prkosno je ponovila njegove pokrete i sada je bila licem u ravni sa svojim klijentom, ne prekidajući kontakt očima.
Čekala je reakciju i sa diskretnim trzajem usne, znala je da ju je dobila.

"Ako Vas izvučem na uslovnu... Pa, najblaže rečeno, nije me briga šta imate da kažete... Može taj dogovor?", naglo je ustala, i pokazala čuvaru da je vreme da izađu.
Čekalo ju je saslušanje, a posle...

"Možda bi te interesovalo", rekao je tiho hodajući tik uz Nesu "Možda i više nego ceo ovaj postupak. Možda je ovo slučaj tvoje karijere?", ostao je dosledan, po svemu sudeću odlučan da svoju priču nekome ispriča.

"Zanima me da te ne vidim ni na karti sveta, čisto da uđe u zapisnik. Šta imaš reći, Dragutin neka rešava, tvoj slučaj nije dovoljno jak da me vine u nebesa", iako je znala da crv sumnje u ceo postupak neće prestati da je muči, obećala je sebi istog trena kada ga je ugledala...
Ovo je poslednji put, ovo je njen zaključak!

"Poštovani sudija...", po inerciji je ustala i dočekala sudiju Starčevića da sedne i krene sa upoznavanjem u postupku. Njen protivnik, stariji kolega državni tužioc protiv koga je već imala ukrštene mačeve, diskretno se smeškao.
Imala je utisak da je procenjuju, da je ipak njen silom prilika klijent imao prava, ovaj slučaj može biti zančajan.

"Poštovani sudija, tužilaštvo smatra da je ovde osuđeni Mihajlo Dojčinović opasan po društvo, samim tim nismo saglasni za skraćenje kazne u zamenu za uslovnu slobodu."

"Kako se osuđeni izjašnjava?"

"Poštovani, imajući  uvid na ceo postupak koji se vodio protiv optuženog, zatim osuđenog Dojčinović Zoran Mihajla, mislim da bih mogla da povedem ozbiljan razgovor sa gospodinom Jankovićem iz tužilaštva! Opet, garancija da osuđeni Dojčinović neće otići iz zemlje ne postoji, ali svakako nema sredstva po računima kojima bi mogao da obezbedi beg. Ne postoji mogućnost uticaja na svedoke, jer svedoka u postupku protivu njega ne postoje. I na kraju... Da li tužilac ima šta da doda?"

Većali su... Odluku o uslovnom puštanju doneće kroz nedelju dana, a tada će advokat Stanić biti sposoban da se vrati svom klijentu, onom kog Nesa nije želela više da vidi.

Šest godina ranije

Panoramski prozor je bila prva slika koju je ugledala. Prelepi panoramski prozor sa pogledom na ceo grad...
Kada je sebi obećala da će za svoj merak jednom sesti pored panoramskog prozora i posmatrati grad, svakako nije mislila da će to biti na ovakav način.
Želela je da se ostvari u svojim snovima, da završi fakultet, dobije svoj prvi slučaj, dođe u hotel "Mari Mar", koju joj je na neki način omogućio školovanje i uzme penthaus apartman sa panoramskim prozorom.
Zatim da gleda grad noću okupan različitim svetlima koji su odavali tajne ljudi, da lagano pije najskuplji šampanj i izgubi se u osećajima.
Želela je da sve bude pod njenim uslovima, a ne ovako...
Ne sa osećajem sramote, stida, poraza.
Sa užasnim ukusom u ustima, pokrivena samo belim čaršafom uflekanim različitim telesnim tečnostima i krvlju.
Ne sa osećajem boli.
Ne sa užasnim kajanjem.
Nije želela ovako da dobije svoj pogled na grad, nije želela ni ovako da...
Da šta?
Šta je u opšte i sama želela?
O čemu je to ona velikom sanjala, kada je mogla da ode dalejo od svih koje poznaje i možda od onih koji je vole?
Sanjala je velike snove koji su uključivali da se stvari dešavaju po redu.
Da završi školovanje...
Da se zaposli...
Da se zaljubi, po prvi put. Da zavoli onako da joj klecaju kolena od pogleda, a stomak se stisne od poljupca. Da se preda kako i kada želi, pod njenim uslovima, a ne... Ne nesvesna...
Sanjala je snove o velikoj porodici, snivala o kući na kraju grada...

Bolnog tela, umotana u isti čaršaf pod kojim je spavala, došla je do prozora..
Pogledala na užurbani grad i ljude koji nekuda hrle.
Dodir hladnog stakla pod njenim dlanom vratio joj je slike, nije se najjasnije sećala, ali mogla je da se zakune da joj je obraz bio na ovom istom staklu, veče pre...
Da joj je obraz bio zalepljen za staklo dok ju je bezimeni muškarac ljubio po vratu.
Mogla je da se zakune da je besramno stenjala dok joj je milovao telo...
Mogla je da potpiše da je izvila celo telo kada su njegove usne dotakle njenu nutrinu. I jezik koji je šarao po naježenoj koži... I bol koja se javila neposredno posle, a bila ubrzo zamenjena vanserijskom senzacijom orgazma koju je prvi put doživela...

Gorak ukus predaje... Bezvoljne predaje...

Polako se obukla ostavljajući apartman upravo onako kako je izgledao kada se probudila. Neka neko drugi počisti njenu istinu, njenu sramotu. Neka neko drugi sada ide za njom.
Pokupila je svoje lične stvari, sigurna da ništa nije zaboravila i krenula dalje. Što dalje od hotela, što dalje od svog poraza.
Tog dana je dala otkaz. Bez prava na naknadu, bez otkaznog roka. Bez pitanja i odgovora, jednostavno je otišla...

Sada

Kuća na kraju grada, visoka ograda i dva pit bula u dvorištu. Nije postojalo bolje obezbeđenje njene male tvrđave od dva verna krvoločna psa.
Zviznula je u prste dodirivajući dugme za zatvaranje kapije i Lunja i Maza, njeni pit bulovi stali su pored automobila.

"Jeste li bili dobri?", pitala je gurajući ruku u torbu da svojim kerovima baci koju poslasticu.
Mirno su stajali i strpljivo čekali na nagradu, onako kako bi svako trebao da radi.
Strpljivost i miran temperament svakako nisu bili Nesina karakteristika, ali pored kerova to je morala biti...

Vrata trospratne kuće polako su se otvorila i jedna sredovečna žena ju je na njima dočekala.

"Gabrijela", pozdravila je ženu uz klimanje glavom "Kako su Valentina i Silvana?"

"Hvala Bogu, gospođo dobro su. Hvala za jučerašnji slobodan dan", pratila je Nesu na ulasku u kuću "Jeste li gladni?"

Iako je izgubila apetit za naredna pet dana, znala je da Gabrijela neće dozvoliti da me jede. Znala je da će je terati po duši, jer poslednjih godina joj je postala najbliža osoba. Bliža nego što joj je majka ikad bila.

"Nadam se da ima nešto lagano, nisam baš nešto gladna."

"Ima teleća čorbica... Znate... Liam je voli!"

"Gde je on?", pitala je na putu ka svojoj sobi i kupatilu. Hitno joj je bilo potrebno tuširanje.
Osećaj koji se rodio u njoj, osećaj prljavštine bio je užasan.

"Spava, gospođo..."

"Mamamama!"

"Ipak ne spava!", rekla je s osmehom i ceo je svet stao.

Isparilo je sve što je ikad mučilo, ispario je osećaj manje vrednosti.
Nestalo je gađenje, nestalo je sećanje, ostala je samo stvarnost.

Klupko crne kose i tamnih očiju zalepilo se za Nesinu nogu, preplavivši je najlepšim osećajem majčinske ljubavi.
Podigla ga je u svoje naručje i obrisala mu balu koja se slila s usana kako je spavao.
Poljubila ga u čelo, zatim nosić...
Njen svet...
Njen san..
Liam...

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Da ne bude, samo obećava ništa ne radi!
Upoznajte Nesu, Mihajla i Liama.
Ljubim i volim...