𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•26•

"Sigurno smem da budem ovde?", Artjom me zbunjeno upita, dok koračamo hodnicima Parka Legendi.

"Naravno da smeš. Nadam se da će ti biti zanimljivo da posmatraš trening."

O da, Nikol je otišla s klincima i Iljom u Ameriku, a ja sam ostala da se brinem o Tjomi. Tek je dan prošao, ali zasad se slažemo savršeno. Sve što sam rekla, poslušao je bez pogovora.

"Hoće sigurno. Posle idemo na sladoled?", upita me uz molećivi pogled, pa klimnem glavom, nespremna da ga odbijem.

"Opa, Danilova, nisam znao da imaš sina", Miha me dočeka uz smeh, na šta prevrnem očima.

"Ne pravi se lud, ovo je Iljin mali", čim čuje ime kapitena uozbilji se i lepo pozdravi sa Artjomom.

"Neće vam smetati, ako bude gledao trening?", priđem Nikitinu, pa mi on obeća da mu Tjoma ne smeta.

"Sedi tu i gledaj trening, a ja odoh do kancelarije. Brzo se vraćam", ostavim ga na klupi pored trenera, pa krenem svojim poslom.

I posao, i dete, sve je tu samo da ne mislim na njega. Znala sam da to neće imati srećan kraj, ali sam ipak dopustila sebi da se nadam. Zbog toga sad ovoliko boli.

"Hej", Miha se pojavi u mojoj kancelariji, pa se već zabrinem da je u pitanju neka nova povreda.

"Ko će da igra, ako ste svi povređeni?", upitam, možda i više ljuto, nego što bi trebalo. Znam da je besmisleno ljutiti se zbog povreda, ali ovaj period mi je iovako dovoljno težak.

"Nisam povređen. Zapravo sam došao da vidim kako si", sedne preko puta mene, a ja se ućutim. Ne znam šta da kažem.

"Dobro sam, kako ću biti?", izgovorim laž, koju ponavljam svima ovih dana.

"Biće ti lakše, ako s nekim budeš razgovarala o tome."

"Recimo da sam se ponadala da ću dobiti svoj srećan kraj s jednim dečkom, iako sam znala da je to nemoguće. Okončala sam to, jer više nisam mogla da čekam kad će pući samo od sebe. No sad užasno boli", sakrijem detalje, jer ne želim da iko zna o našem odnosu.

"Zašto bi bilo nemoguće?", pogleda me zbunjeno, a ja slegnem ramenima.

"Oboje imamo komplikovanu prošlost. I dok ja o njegovoj znam sve, on o mojoj ne zna ništa. Toliko puta sam poželela da mu kažem, ali znam da ništa više neće biti isto posle toga. Povući će se, a mene će ovo sve boleti još više", iznesem problem pred njega, iako znam da rešenje za ovaj problem ne postoji.

Ja bih još nekako i mogla da živim s njegovom prošlošću i s činjenicom da i dalje pati za suprugom, ali on nikad ne bi mogao da živi s mojom. Ne želim da vidim onaj prezrivi pogled, koji sam do sad videla stotinu puta. Ne od njega.

"Ne možeš ti da doneseš tu odluku umesto njega. Možda bi baš prošlo suprotno tvojim očekivanjima, i sasvim bi normalno prihvatio sve što imaš da mu kažeš. Pa nisi ubila čoveka pobogu", Miha se potrudi da mi da najbolji savet koji može, ali nisam sigurna da mogu da ga poslušam.

"Svako ima neku svoju tajnu, nešto što ne bi želeo da iko zna. Ali nekad je prosto bolje, ako je kaže. Ako ti je stalo do njega, kao što izgleda, onda moraš da mu kažeš."

•••

"Jesmo sve poneli?", upitam, iako smo sve pregledali tri puta. Ne želim nešto da zabrljam.

"Jesmo, Ksjuh, ne brini", umiri me, pa se smesti na zadnje sedište, spreman da krene. Turnir mu počinje večeras, ali mislim da sam ja ona nervoznija.

"Hvala ti."

"Za šta?", zbunjeno se okrenem ka njemu, jer nisam uradila ništa specijalno.

"Što me čuvaš. I meni tata nedostaje, ali on kaže da je potrebno mnogo rada, upornosti i odricanja, ako želiš da uspeš. A ja želim da uspem", osmehnem se kad začujem tu dobro mi poznatu primesu volje u njegovom glasu.

"Nema na čemu. Hvala tebi što mi praviš društvo. I uspećeš, ne brini", uzvratim uz osmeh, i lagano parkiram pred halu, u kojoj će se turnir održati.

"Srećno!", zagrlim ga pred svlačionicom, pa ga pustim da se spremi za utakmicu. Svesna sam koliko mu je ovo bitno.

I dok se on sprema za utakmicu, ja krenem ka tribinama ne bih li našla mesto za sebe. Osećam se užasno umorno, ali mislim da ću izdržati još ovo. Pretrpala sam sebi dan obavezama da ne bih imala vremena da ponovo razmišljam i analiziram sve što se desilo, ali to za posledicu ima konstantan umor.

"Taman na vreme", začujem dobro poznat glas, pa zažmurim, ne znajući ni sama da li je u pitanju stvarnost ili još jedna moja halucinacija. Toliko puta sam pomislila da je tu, a nije bio, da sam već poverovala u to da ludim.

Otvorim oči, pa se zbunim kad ga ugledam. Izgleda da je stvarno tu.

"Otkud ti?", tiho upitam, izbegavajući njegov pogled. Poslednji put kad smo pričali, bio je ljut. Obzirom da se od tad nismo ni čuli, ni videli, pretpostavljam da je situacija ista.

"Tjoma me zvao na utakmicu. Smetam?", upita izazivački, očekujući ko zna kakav odgovor.

"Ne", odgovorim kratko, jer mi glasa već polako nestaje. Nisam spremna da se pretvaram da je sve uredu, kad ništa nije. Mislila sam da će brzo proći, ali me zapravo polako ubija. Kako sam mogla da se vežem?

"Izvini zbog-", ne dopusti mi ni da završim, već me odmah prekine.

"Nije bitno, jer si bila u pravu. Nije nikad moglo da uspe. Nisi smela da očekuješ da nikad neću postaviti nijedno pitanje, a ni ja da ćeš biti okej s mojom prošlošću. Pogrešili smo. Bila je dobra odluka prekinuti sve sad, dok još ne boli", posmatram ga bledo, jer nisam očekivala da će tako brzo da pređe preko svega.

Osećam se kao da mi je neko iščupao srce iz grudi. I ono malo nade, što sam imala, da će sve biti uredu, nestalo je s njegovim rečima.

"Moram do toaleta", pobegnem od njega, jer je samo pitanje trenutka, kad će suze napokon naći svoj put do slobode. Predugo ih zadržavam.

•Feđa's pov•

Povredio sam je. Mislio sam da će mi biti lakše ako i ja povredim nju, kao što je ona mene.

Nije lakše.

Bio sam siguran da ćemo povrediti jedno dugo, a opet ne mogu da poverujem da se sve ovo zaista desilo. Oporavljao sam se uz nju, napokon sam pomislio da mogu još uvek da budem srećan, ali ne. Sad se osećam još gore, nego pre što sam je upoznao.

Mislim da je i poslednji delić mene slomljen. I nisam siguran da mogu sve da popravim.