"Ne mogu da verujem", posmatram ga bledo i ne znam kako da se ponašam.
"Iskreno, ni ja. Već sam počeo da verujem u to da si nevina", iskezi se, kao da ga sve ovo jako zabavlja. Zapravo ne kapira koliko mi je sve ovo čudno.
"Ne kapiraš, ali nije ni bitno", ustanem od stola, pa krenem nazad ka sobi, da bih se spremila za posao.
"Pokajala si se?", dođe za mnom u sobu, pa me ispitivački pogleda.
Što je najčudnije, nisam. To me i zbunjuje toliko.
"Samo ne govori nikom", pogledam ga na trenutak, ne bi li shvatio da sam ovo ozbiljno mislila. Ne želim da Nikol zna da sam spavala s njenim kumom.
"Ne brini, nemam naviku da se hvalim devojkama za jednu noć", uprkos njegovoj nameri da me uvredi ne osećam se uvređeno.
"Savršeno. Bar neću trošiti vreme, kog iovako nemam dovoljno, da ti objasnim kako se ništa više od ovoga između nas neće desiti", uzvratim istom merom, pa uđem u kupatilo da se spremim.
"Već sam sve video", čujem njegov iritantni glas s druge strane vrata. Kad će više otići?
"Mislim da i sam znaš gde su vrata", odgovorim nehajno, dok pokušavam da prekrijem ogromne podočnjake. Kako god okreneš ja se nikad ne naspavam.
"Očekivao sam bar jedno hvala", nastavi, ne obazirući se na to što žurim.
"Za šta?", izađem iz kupatila, pa ga pogledam upitno.
"Nisi imala noćne more", iznese fakt, kog nisam bila svesna sve do sad. Namrštim se kad shvatim da je u pravu. To što sam nenaspavana nema veze s košmarima. Onaj deo noći, koji smo prespavali, prespavala sam bez ijednog jedinog buđenja zbog košmara.
"Ne znam kakvim se vradžbinama služiš, ali hvala", budem dovoljno ljubazna da se zahvalim, jer to zaista jeste olakšanje.
"Nema na čemu. Kad god imaš problem, sad znaš koga da zoveš", namigne mi, na šta prevrnem očima.
"Dobro, planiraš li ti možda da napustiš moj stan ovog divnog dana? Žurim na posao", ponovim frustrirano, na šta on klimne glavom.
"Treba ti prevoz?", odjednom nestane onog neozbiljnog dečka, a pojavi se ozbiljni Feđa, baš onakav kakav je bio kad sam ga upoznala ili kad je Filipu bilo loše.
"Hvala, ali ne. Pa posle da se vraćam taksijem", odbijem njegovu ponudu, pa još jednom proverim torbu i da li sam spakovala sve što mi treba.
"Nije mi problem, da te pokupim i posle posla", ponudi, a ja ga pogledam iznenađeno. Ipak, nemam nameru da pristanem.
"Samo mi još treba da me neko vidi s tobom. Hvala, ali mislim da i sam imaš dovoljno obaveza", rukom nu pokažem da krene, jer sad zaista moram da pođem. Ne volim da kasnim na posao.
"Kako god želiš", bez ikakvog protivljenja izađe iz stana. Dok ja zaključam, on se već izgubi iz mog vidnog polja.
Ni najmanje mi nije jasan.
•Feđa's pov•
"Gde si nestao sinoć?", Dima mi priđe, čim me ugleda u svlačionici.
"Iskren da budem, imam rupu u pamćenju. Jedino što znam je da sam se probudio kući, i za divno čudo sam", iako ne praktikujem da lažem ljude, zamolila me da nikome ne govorim.
"Blago tebi. Izgledaš kao da ni kapi alkohola nisi sinoć okusio", možda zato što i nisam. Zbog činjenice da sam bio trezan, a Ksenija mrtva pijana, moj moral se dovodi u pitanje.
"Nego znaš, hteo sam još sinoć da te pitam. Koliko dobro poznaješ Kseniju?", iskreno se iznenadim zbog njegovog pitanja, pa slegnem ramenima.
"Onako. Ne bih baš rekao da smo prijatelji, ali opet čini mi se da je dobro čitam. Što?"
Zašto me toliko interesuje to što želi da pita?
"Je l' slobodna? Mislim, je l' nema nikakvog dečka, ljubavnika ili, ne daj Bože, muža?", upita direktno, ne okolišajući ni jednog momenta.
"Nema nikog. Ali nemoj previše da se nadaš. Čuo sam je više puta kako govori da ne želi nikakvu vezu", kažem iskreno onako kako jeste, na čemu mi se zahvali.
Mada, opet, možda sam uspeo da popravim to što nije bilo u redu s njom. Iskreno se nadam da sam bar njoj pomogao, kad već sebi ne mogu.
•Ksenija's pov•
"Ksjuh!", okrenem se ka Saši, koji se trudi da me sustigne.
"Reci", kažem nezainteresovano, dok pogledom prelazim po jednom od kartona, koji mi je u rukama.
"Hteo sam da te pitam, da li bi želela da izađeš sa mnom večeras? Imam dve karte za Evroligu. Obećavam ovo je poslednji put da te pitam", istina privukao je moju pažnju spominjanjem Evrolige.
Možda nisam fudbalski fanatik, ali košarku i te kako volim.
Na trenutak razmislim o onome što mi je Nikol rekla. Zaista bih mogla da izađem bar na jedan sastanak. Pogotovo nakon ovog s Feđom. Ako sam s njim mogla da zaboravim na strah, možda mogu i sa bilo kim drugim.
"Okej. CSKA ili Himki?", upitam zainteresovano, a on uz osmeh odgovori da je u pitanju CSKA.
"E onda će mi biti zadovoljstvo. U koliko?", potrudim se da budem ljubazna, jer se dobro sećam da sam ga, pre nego što sam otišla u Piter, oterala u tri lepe. Ne znam samo zašto još uvek pokušava.
"Sedam večeras. Gde da dođem po tebe?", osmeh na njegovom licu je još malo pa veći od ovog grada.
"Naći ćemo se pred Megasportom u petnaest do sedam. Imamo dogovor?", iako primetim određenu zbunjenost, što mu nisam dozvolila da dođe po mene, klimne glavom uz osmeh, pa svako ode na svoju stranu.
Moram da imam bar neki vid kontrole.
Filmski maraton večeras?
Nikol me iznenadi porukom i sad se iskreno pokajem što sam dogovorila dejt.
Ako mi dejt propadne, dolazim.
Shvatim da je ovo zvučalo donekle, kao da želim da propadne. Jebiga, navikla sam na svoju samoću. Teško je to sad promeniti.
Dejt? 😮
Znala sam da će je ova vest iznenaditi. Pa još sinoć sam sasvim jasno i glasno rekla da ne želim dečka.
Odlučila sam da te poslušam. Idem sa Sašom, da gledamo košarku.
Obavestim je o svojim planovima, iako više nisam tako sigurna da je to bila dobra ideja.
Pa to je sjajno! 😁
Bar neko ko misli tako. Nek mi je Bog u pomoći večeras.
YOU ARE READING
𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅
FanfictionŠ𝑡𝑎 𝑠𝑒 𝑑𝑒𝑠𝑖 𝑘𝑎𝑑 𝑠𝑒 𝑑𝑣𝑜𝑗𝑒 𝑢𝑛𝑖š𝑡𝑒𝑛𝑖ℎ 𝑙𝑗𝑢𝑑𝑖 𝑢𝑝𝑢𝑠𝑡𝑖 𝑢 𝑗𝑒𝑑𝑎𝑛 "𝑏𝑒𝑧𝑜𝑝𝑎𝑠𝑎𝑛" 𝑜𝑑𝑛𝑜𝑠? 𝑀𝑜𝑔𝑢 𝑙𝑖 𝑗𝑒𝑑𝑛𝑜 𝑑𝑟𝑢𝑔𝑜𝑚 𝑑𝑎 𝑏𝑢𝑑𝑢 𝑙𝑒𝑘 𝑖𝑙𝑖 ć𝑒, 𝑏𝑎š 𝑠𝑢𝑝𝑟𝑜𝑡𝑛𝑜, 𝑢𝑛𝑖š𝑡𝑖𝑡𝑖 𝑖 𝑝𝑜...
