𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•16•

"Ti zaista nisi normalna! Kako si mogla da mi ne kažeš?", streljam je pogledom, jer je ovaj put stvarno preterala.

"Lik me bukvalno mrzi! Nije bilo fer ni od tebe, ni od Ilje, da nas oboje pozovete s vama, a da nam ne kažete da je i ono drugo pozvano", odbrusim ljuto, jer se nije udostojila da mi kaže da i Feđa ide s nama u Brazil. Momenat kad smo saznali jedno za drugo je bio na aerodromu, kad je već bilo prekasno povući se.

"Ne mrzi te. Malo je ljut, ali proći će ga već", pokuša da smiri situaciju, ali joj to ovaj put neće poći za rukom.

"Idem da se izvinim, jer ne želim deci da kvarim odmor nekim glupim sukobom", odlučim da progutam ponos u ovoj situaciji. Ionako sam samo ja kriva za činjenicu da ne razgovaramo.

"Ilja, je l' možeš da nas ostaviš na dve minute?", klimne glavom i ode ka Nikol, dok me Feđa gleda popreko. I on pođe da se udalji, ali ga uhvatim za ruku.

"Izvini, samo-", pustim mu ruku, svesna kolika je mogućnost da će se okrenuti i otići pre nego što uspem da mu se izvinim.

"Žao mi je. Bio si u pravu. Nije bilo okej s moje strane da se petljam gde mi nije mesto i da kažem sve što sam rekla, kad nisam znala situaciju. Pogotovo što znam kako bih se ja osećala kad bi neko počeo da iznosi svoje mišljenje o meni i nekim mojim postupcima, bez da zna kroz šta sam zapravo prošla", najiskrenije se izvinim, ali mi on ne deluje tako oduševljeno.

"Nikol te naterala?", upita uz podsmeh, kao da je sve shvatio.

"Savest. Pojede me krivica", priznam mu, koliko mi je zapravo krivo zbog svega što sam rekla. Ponekad stvarno jesam bezosećajna. Dobro me procenio.

"Pretpostavljam da mogu nekako da pređem preko ovoga, uz obećanje da ćeš me idući put pitati o nečemu, pre nego što formiraš svoje mišljenje", pruži ruku, spreman da pređe preko svega što sam rekla.

"Naravno", prihvatim ruku uz osmeh, osećajući da mi je kamen pao sa srca.

"I nećeš je više spominjati", proguta knedlu, pre nego što izgovori još jedan uslov, na šta ja nemo klimnem glavom. Kapiram da mu je to bolna tema, baš kao što i ja imam svoju. I koliko god da me interesuje šta se tačno desilo, ispoštovaću njegovu želju i neću ga ništa pitati.

"Ako te interesuje, pitaj Nikol ili Ilju. Ja ne mogu ponovo da pričam o njoj", kao da mi je pročitao misli, izgovori, a ja ponovo klimnem glavom.

"Inače, čestitam na zlatu", kaže uz osmeh, a ja ga zbunjeno pogledam.

"Zašto meni čestitaš? Ja sam samo fizio."

"Čuj samo fizio. I ti si deo zlatnog tima. Ti si im maskota", nasmeje se sam na svoju foru, zbog čega prevrnem očima.

"Šalim se. Ti si im amajlija", uputi mi nežan osmeh, koji iskreno uzvratim.

"Ja baš i ne mislim da jesam, ali hvala."

"Grigorenko je bio upravu sa svojom teorijom. Takvi uspesi ne mogu biti slučajnost", potrudi se da me ubedi u to da sam im zaista ja donela sreću svojim prisustvom.

"Miha voli da preteruje", nasmejem se, čim se setim nekih od njegovih provala tokom godina. U klubu nema konkurenciju što se tiče valjanja gluposti, ali u reprezentaciji je tu i Ženja, koji samo deluje ozbiljno. Zapravo nekad zna da izvali takve gluposti, da mu svi umiru od smeha.

"Inače, ostala sam ti dužna utakmicu", setim se, da zbog glupe prepirke onda nisam otišla na meč protiv Armejaca, iako sam to silno želela.

"To će morati da sačeka, jer nam se sezona upravo završila. Ali ne brini, neću ja zaboraviti da si mi dužna", namigne, a ja se osmehnem, jer je napokon sve okej među nama.

"Očekivao sam te na toj utakmici, bez obzira na svađu dan ranije. Mislio sam da ćeš doći", odjednom promeni ton u ozbiljan, pa me tako i pogleda.

"Želela sam, ali... Zašto si mu rekao?", jednostavno moram da pitam, ako mislim da imam normalan odnos s njim.

"Ko još može da sakrije istinu od Ilje? Pravi pravcati detektor laži", objasni, na šta se nasmejem, jer je to ogromna istina.

Ponovo me pogleda, kao da pokušava da odgonetne šta nije uredu sa mnom, kad je on jedini u poslednje tri godine. Spustim pogled, jer ne želim da zna.

Ako sazna, nestaće kao i svi drugi.

•Feđa's pov•

"Još uvek imaš problema s nesanicom?", uozbiljim se, a ona ćuti. Deluje kao da ju je iznenadilo to što sam primetio.

"Koliko to dugo traje?", upitam, čim klimne glavom.

"Tri godine", posmatram je u šoku, jer sam mislio da je u pitanju samo par meseci, a ne tako dug period.

"Ne spavaš normalno već tri godine? Kako uopšte stojiš na nogama? Zašto nisi tražila pomoć?", postavim joj milion pitanja u sekundi, trudeći se da saznam što više.

"Tražila sam pomoć. Išla sam dugo kod psihijatra prošle godine, ali nije pomoglo. Sve je onako, kako je bilo i pre nje. Samo ne govori Nikol o ovome", zamoli me, pa potvrdim da neću nikom ništa reći klimanjem glavom.

"I nisi prespavala noć bez košmara baš nijednom u te tri godine?", upitam, jer ne mogu da verujem da do sad nije poludela od tolikog manjka sna.

"Možda poneku. Kao onu noć s tobom", pojasni mi, koristeći se jasnim primerom. Da li je zato rekla da sam njen jedini korak unapred?

"Divim ti se. Kako uopšte funkcionišeš?", posmatram je zbunjeno, a ona prosto slegne ramenima, kao da uopšte nije reč o njenom životu.

"Navika je čudo. Nakon prva dva meseca sam imala užasne probleme s koncentracijom. Sad sam već naviknuta na manjak sna. Ne sećam se više kako je to spavati osam sati bez prekida."

Obećam sebi da ću joj pomoći da vrati san, bez ozira na to šta taj zadatak bude zahtevao od mene.

"Još uvek me nisi poslušala, zar ne?", namrštim se, a ona ponovo slegne ramenima. Kako može da bude toliko opuštena.

"Rekla sam ti već da to nije tako lako, kao što ti misliš. Ni ti ovde ne znaš celu priču", jednom rečenicom me sasvim ućutka.

"Idemo?", Ilja, koji nam je dao mnogo više od dva minuta koja mu je Ksenija tražila, se pojavi pored nas da nas obavesti kako je avion spreman za let.

Biće ovo dug odmor.