𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅

•1•

"Pa da li je to moj omiljeni fizio?", Ilja me dočeka sa osmehom, pa me dohvati u snažan zagrljaj.

"Zar oni u Americi nisu bolji?", našalim se, a on odmahne glavom.

"Da vas ne znam, zabrinula bih se", Nikol se pojavi na vratima, nakon čega sve troje prasnemo u smeh.

"Znaš da nema potrebe za tim, ljubavi", Ilja joj se nežno obrati, pa je poljubi.

"Drago mi je da si došla", i Nikol iskoristi priliku da me dobro izgrli, kao i uvek.

"Od tvoje ljubavi pucaju kosti", kažem joj kroz smeh, jer me stegla preko svake mere. Odvoji se od mene uz prevrtanje očima, pa me pusti da uđem.

"Nadam se da ne kasnim", izvinim se, nakon što primetim da je većina gostiju došla.

"Ti si uvek na vreme", Ilja mi ljubazno odgovori, pa mi rukom da znak da se raskomotim.

"A gde nam je slavljenica?", zainteresujem se, nakon što je ne primetim u prostoriji.

"I mislila sam da sam čula tvoj glas", iza sebe začujem Linin uzbuđeni glas, pa se okrenem ka njoj uz blistav osmeh.

Volim ih sve četvoro, ali Lina me oduvek najviše oduševljavala. Iako je podosta mlađa od mene, od početka sam se trudila da uspostavim s njom prijateljski odnos. Ja sam tu kao neka kul tetka, kojoj može da kaže sve ono što ne može da kaže roditeljima.

"Mnogo si mi nedostajala", baci mi se u zagrljaj, što me iskreno nasmeje. Otkako sam kročila u ovu kuću, svi me grle.

"Zar je baš toliko bilo primetno moje odsustvo?", šaljivo upitam, pa joj pružim poklon.

"Nije ništa specijalno, ali već ću ti se ja odužiti", namignem, aludirajući na dobar šoping bez Nikol.

"Nema više kratkih majičica i još kraćih haljina", Nikol mi kao pripreti prstom, na šta se ja samo nasmejem, jer obe već znamo kako će to proći.

"Najlepši poklon je što si se vratila", Lina progovori tiho, dovoljno samo da je ja čujem, jer nije neki ljubitelj pokazivanja emocija.

"Joj, dušo, i ti si meni falila", osmehnem joj se, pa sednem na mesto predviđeno za mene.

"Ja ti više nisam zanimljiv?", muškarac, koji sedi preko puta mene, joj se obrati uz razigran osmeh.

"Znaš da nije tako. Samo baš dugo nisam videla Ksjušu", odmah se potrudi da se opravda pred njim, što nas oboje nasmeje.

Dobro me osmotri, kao da pokušava da sazna što više o meni, samo na osnovu mog izgleda.

"Ksenija", pružim mu ruku, prekinuvši tako njegovo odmeravanje.

"Fjodor", predstavi se mnogo hladnijim tonom, u odnosu na onaj kojim se malopre obraćao Lini.

Tako je i bolje. Volim da budem na distanci.

Na osnovu imena prepoznam Lininog kuma i Iljinog najboljeg prijatelja. Čudo je zapravo kako ga nikad do sad nisam upoznala, ako uzmemo u obzir koliko smo oboje bliski sa porodicom Kovaljčuk.

"Moje dve omiljene odrasle osobe na jednom mestu", Lina prekine tišinu uz blistavi osmeh.

"Samo da znaš da sam te čula", Nikol joj se javi s drugog kraja stola, na šta Lina prevrne očima.

"Kako je bilo u Piteru?", upita, posvetivši mi svu svoju pažnju.

"Divno, ali Moskva je dom", ponovim frazu, koja mi se urezala u misli poslednjih meseci.

"Jesi napokon našla dečka?", upita veselo, a ja se sasvim ukočim. Mrzim to pitanje.

"Ne", hladno dam odgovor, pokušavši takvim tonom da joj dam do znanja da ne želim više pitanja na tu temu. Ne mogu da krivim njenu radoznalost, pogotovo kad nikom nikad nisam rekla razlog moje samoće.

"Ali što? Zar u Piteru baš nema niko lep?", očito ne shvativši moj ton, postavi novo pitanje. Pitanje na koje ne znam šta da odgovorim.

Nije da nema niko. Štaviše verovatno bih našla nekog po svojoj meri, da se nije dogodilo to što se dogodilo.

"Karolina", Nikol je opomene, jer zna da je ta tema iz nekog razloga zabranjena. Čak ni njoj nisam nikad rekla. Vučem tu tajnu sa sobom godinama unazad i odneću je sa sobom u grob.

"Izvini", kao da je odjednom shvatila da je prešla granicu, Lina se izvini uz poprilično tužan pogled, kao da je ubeđena da ću se sad naljutiti na nju. Ne mogu da se ljutim zbog ovoga, jer bi i mene prvu zanimalo da sam na njenom mestu.

"Sve okej", blago se nasmešim, ne bih li joj dala do znanja da nisam ljuta.

"Bila sam tamo zbog posla, ne zbog ljubavi", pojasnim joj, jer ne želim da se priča završi tako grubo.

"Bar neki hokejaš?", upita uz osmeh, očito srećna što je sve okej među nama.

"Ne petljam ljubav s poslom", navedem jedno od svojih zlatnih pravila, koja su tu zapravo samo za publiku. Sva pravila su totalno nebitna, jer zapravo nemam želju za ikakvim vidom veze.

"Uvek profesionalac", Ilja me pohvali kroz smeh, što ja isto tako prihvatim. Zahvalna sam mu na vađenju iz neugodne situacije.

"Jesi sad opet u CSKA ili?", upita zainteresovano, a ja uz osmeh klimnem glavom.

"To je ipak moj klub", iako bih ostavila svaki klub radi reprezentacije, ipak se osećam vezanom za klub u kom sam provela skoro celu svoju dosadašnju karijeru.

Osetim zbunjen pogled na sebi s druge strane stola, ali se trudim da ne obratim pažnju.

"Ksenija je fizioterapeut u CSKA, i u reprezentaciji. Tu smo se i upoznali", Ilja mu objasni, jer je verovatno i on primetio taj zbunjeni pogled. Nemo klimne glavom, kao da mu je sad sve jasno.

Taman pomislim da njegova pažnja više nije na meni, kad začujem njegov glas.

"Zašto hokej? Nikad taj sport nisam nalazio zanimljivim."

"To ti je onda veliki gubitak. Izabrala sam medicinu samo zbog ljubavi prema hokeju. Mislim da to dovoljno govori", ljubazno se osmehnem, jer ne želim nekim svojim gestom da uvredim muškarca s kojim su toliko bliski.

"Nekad imam osećaj da je veći zaljubljenik od mene", Ilja prokomentariše, što me iskreno nasmeje. Volim to što sam stalno nasmejana kad sam s njima.

"Pre bih joj preporučio fudbal, ali dobro, svako ima pravo na loš ukus", prokomentariše to na način da nikako ne možeš da znaš da li se zapravo šalio ili je to mislio ozbiljno.

"Ne vidim šta je tako sjajno u trčanju za loptom", kažem tiho, više za sebe, ali shvatim da je čuo, nakon što začujem smeh.

"Cenim ljude, koji ne odustaju od svojih stavova ni zbog čega", u potpunosti me iznenadi, jer sam mislila da ću umesto ovog dobiti jedan još gori komentar na račun hokeja.

Izgleda da me ljudi još uvek mogu iznenaditi.