"Drago mi je da si tu, i pored milion obaveza", dočeka me s osmehom, pa se zagrlimo u znak pozdrava.
"Ovo je ipak poseban dan. Još jednom, srećan rođendan", iako sam joj još u ponoć banula na vrata da čestitam, poželim da to uradim još jednom, sad kad smo izašle da proslavimo.
"Hvala ti za sinoć. Znam da nam je to pre bila tradicija, ali nisam očekivala da ćeš doći. Ipak radiš ujutru", osmeh blista na njenom licu, dajući mi do znanja koliko joj je značila ta poseta.
"Tradicija je tradicija. To što sam prošle godine bila u Piteru, ne znači da prestajemo sa tradicijama", uzvratim joj osmeh, srećna što su stvari iste, kao i kad sam otišla. Bilo me strah da će odlazak u Piter sve upropastiti, ali prosto sam morala da odem, zbog sebe i svog psihičkog stanja.
"A i ko jebe posao. Ionako se ubijam od posla. Kao da su baš svi rešili sad da se povrede", prevrnem očima, iako sam svesna da to ne rade namerno. Prosto slučajnost.
"Saša, i dalje?", upita kroz smeh, kao da ne može da poveruje da je samo nastavio da me muva, uprkos godini, koju sam provela van Moskve.
"Ne znam šta da radim s njim. Toliko puta sam mu ponovila da ja nisam za vezu i da između nas ne može biti ništa, ali nikako da odustane", požalim se, jer je zaista postalo frustrirajuće.
"A sladak je. Tri godine već pokušava da te smuva, a ti kao led. Mogla si bar jednom izaći s njim. Možda bi ti se i svideo", predloži, ali ja odmah odbijem, ni ne razmišljajući o toj ideji.
Zaista je fin, ali ne mogu da budem ni sa kim. Strah me. Dobijem napad panike svaki put kad me neko muško odmeri, a kamoli šta više.
"Znaš da ne tražim dečka", podsetim je, na šta ona prevrne očima.
"Kad ćeš mi više reći ko ti je slomio srce, pa da ja lepo odem i njemu slomim kosti?", još me više nasmeje ozbiljan ton kojim je to izgovorila.
"Nema potrebe za tim. Platio je on za to", izlažiram osmeh, dok u sebi razmišljam kako sve te godine, tokom kojih će trunuti u zatvoru, ne mogu da nadoknade svu patnju, koju sam proživela zbog njega.
"Šta pijemo?", trgne me iz razmišljanja svojim pitanjem, dok luta pogledom između mene i barmena.
"Vodka", iako ujutru moram na posao, i znam da alkohol i ja nismo dobra kombinacija, osećam da mi treba nešto žestoko.
Nikol poruči martini, izbegavajući tako monotoniju.
Čim se pića pojave pred nama, ispijem gorku tečnost na eks, pa naručim još jednu. Primetim kako me Nikol iznenađeno gleda, ali ništa ne kaže.
"A tamo u Piteru? Stvarno nisi imala nikog?", zainteresovano me upita, vrativši nas ponovo na temu, koju najviše mrzim. Zašto sve interesuje moj ljubavni život?
Bio je jedan jedini izlazak sa jednim Nikitom, na nagovor psihijatra, ali posle toga sam se uverila da jednostavno ne mogu da budem ni sa kim.
"Nikog", odgovorim kratko, lutajući pogledom po prepunom klubu. Imam utisak da se cela Moskva skupila ovde.
"Kako?", posmatra me u šoku, kao da je neverovatno što godinama unazad nemam nikog da mi greje postelju.
Eksiram još jednu turu votke, tako izbegavši da dam odgovor na njeno pitanje. Šta bih uopšte mogla da joj kažem, osim istine? A istina u ovoj situaciji nije opcija.
"I učinilo mi se da ste to vas dve", bukvalno ni iz čega se pored nas stvori Feđa, kog nisam videla još od onog čuvanja dece.
"Srećan rođendan!", čestita Nikol, pa usledi dugo grljenje, kao da se nisu videli sto godina.
"Otkud ti tu?", Nikol ga iznenađeno upita, a on pokaže rukom ka jednom od separea i objasni da je tu sa saigračima.
"Mislio sam da ti ne voliš izlaske", prokomentariše zbunjeno, nakon što odmeri i mene, i novu dozu votke u mojoj ruci.
"Proslavljamo moj rođendan, zato je tu", Nikol mu objasni, ne davši mi ni šansu da progovorim. Tako je i bolje, jer ne znam o čemu bih mogla da pričam s njim.
"Mogle ste nam se pridužiti za separeom. Lepog društva nikad dosta", predloži, a ja se u sebi molim da ga Nikol odbije. No kako bi to moglo da se desi?
"Naravno, što da ne?", ponovo se pojavi onaj njen karakteristični osmeh i postane mi jasno da se iz ovog ne mogu izvući.
Propusti Nikol ispred nas, a on se nađe pored mene. Ponovo me odmeri, zadržavajući pogled na mom licu, neobično dugo. Za divno čudo, ne osećam se neprijatno, bar ne u smislu da ću dobiti novi napad panike.
"Rekao bih da si bolje spavala ovih dana", blago se nasmeši, nakon što ne ugleda podočnjake, na kakve je navikao.
"Šminka", budem iskrena, kao i uvek, pa primetim kako je osmeh nestao, a zamenila ga je namrštena faca.
"Rekao sam ti da prestaneš da kriviš sebe, za šta god da se kriviš", osetim dozu ljutnje u njegovom glasu, ali mi nije jasno s kojim se pravom ljuti na mene. Moj život, moja stvar.
"Ne znaš priču, tako da se ne petljaj", promili u krvi, već polako deluju, pa mu se obratim grublje, nego što bih inače.
"U pravu si. Zašto se ja uopšte petljam u nešto što me ne interesuje?", prođe pored mene i smesti se na svoje mesto, posvetivši svu svoju pažnju prijateljima.
Smestim se pored Nikol, trudeći se da ne delujem nervozno. Ovde su sve sami momci.
"Hej", začujem poznat glas, pa podignem pogled ka izvoru istog.
Dima.
Zacrvenim se, setivši se da sam prošli put otrčala bez ikakvog objašnjenja. Sigurno je pomislio da sam frik.
"Hej", potrudim se da mu se osmehnem, ali ponovo osetim onu nelagodu u njegovom prisustvu.
Kako je s Feđom baš nikad ne osećam?
"Izvini zbog onog prošli put. Prosto-", ne dopusti mi da dovršim, što je dobro, jer ni sama ne znam šta bih rekla.
"Feđa mi je sve objasnio. Sve okej", osmehne se, na šta ga ja zbunjeno pogledam.
Šta mu je objasnio?
"Objasnio?"
"PMS, nesanica i još šlag na tortu, Filipova alergija. Sve okej", pojasni mi uz osmeh, a ja prostrelim Feđu pogledom.
PMS? Koji mu je đavo bio?
YOU ARE READING
𝑃𝑜𝑟𝑢š𝑒𝑛𝑒 𝐵𝑎𝑟𝑖𝑗𝑒𝑟𝑒 ✅
FanfictionŠ𝑡𝑎 𝑠𝑒 𝑑𝑒𝑠𝑖 𝑘𝑎𝑑 𝑠𝑒 𝑑𝑣𝑜𝑗𝑒 𝑢𝑛𝑖š𝑡𝑒𝑛𝑖ℎ 𝑙𝑗𝑢𝑑𝑖 𝑢𝑝𝑢𝑠𝑡𝑖 𝑢 𝑗𝑒𝑑𝑎𝑛 "𝑏𝑒𝑧𝑜𝑝𝑎𝑠𝑎𝑛" 𝑜𝑑𝑛𝑜𝑠? 𝑀𝑜𝑔𝑢 𝑙𝑖 𝑗𝑒𝑑𝑛𝑜 𝑑𝑟𝑢𝑔𝑜𝑚 𝑑𝑎 𝑏𝑢𝑑𝑢 𝑙𝑒𝑘 𝑖𝑙𝑖 ć𝑒, 𝑏𝑎š 𝑠𝑢𝑝𝑟𝑜𝑡𝑛𝑜, 𝑢𝑛𝑖š𝑡𝑖𝑡𝑖 𝑖 𝑝𝑜...
