Be careful making wishes in the dark

PART 51

Besnim koracima upadam u kuću i nailazim na Alekseja koji sedi na podu i igra se sa Markom.
Smešak mi pobeže sa usana videvši taj prizor i ubrzo moj bes nestane i skroz se smirim.
Čim me primeti, Aleksej ustade prema meni.

"Gde si jebeno otrčala, reci mi da nisi stvarno bila tamo.", kaže mi pomalo ljutito, ali opet tiho kako Marko ne bi čuo, a ja na sve samo klimnem glavom i odem ka svojoj sobi.

"Odmah se vraćam mali.", kaže Marku i osetim njegove korake za sobom, tako sa znam da je pošao za mnom.
I opet sam besna.
Jako, jako, jako besna.
Ne verujem da je malo derište stvarno to uradilo i Alekseju uništilo sve snove.

"Šta si uradila?", upita me nekako mirnim tonom, kao da se sprema da čuje da sam napravila neko neviđeno sranje.

"Otišla do svog oca, popričala malo sa njim i usput mu rekla da malo bolje vaspita svoju ćerku, da je ne bih ja vaspitavala.", kažem odlučeći da ne spominjem neke druge delove.

Odjednom, pošto sam mu okrenuta leđima, čujem njegov glasan smeh i njegove ruke oko svog struka.

"Moja devojčica mene brani.", kaže i dalje smejuljeći se, a ja dotaknem njegovu ruku.

"Da, branim te od svoje mile sestre koju za koju inače znam preko interneta.", odgovorim mu malo ironično i odvojim se od zagrljaja pa sednem na krevet stavljajući ruke na glavu.
Ovo je tako sjebano.

"Žao mi je zbog toga, ljubavi. Prihvati da je to tako, prošla si kroz mnogo toga.", odmah sede do mene poljubivši me u čelo.

"Hvala ti što si tu.", kažem tiho i pospano.
Jako sam umorna.
Sve ovo što se desilo me prilično izmorilo i definitivno mi je neophodna jedna dobra doza sna.

Nakon što se uspava bukvalno u mojim rukama, ostavim je i pažljivo zatvorim vrata, a onda se vratim igranju sa Markom.
To dete me opušta, ali mislim da je i njemu vreme da ide spavati.

" Gde je Malta? ", nasmejem se na njegovo mešanje slova "r" i "l".

" Bila je umorna, pa će odremati malo, a mogao bi i ti da ideš mali. "

*****

<< Dobar dan, Aleksej. Želeo bih da porazgovaramo o onom što se desilo. Možeš li doći u prostorije kluba za nekih dvadesetak minuta?
Ostoja.

Šta sad hoće?
Bez daljeg objašnjenja krenem ka hali.

" I šta ste želeli? Onaj vaš govor je bio meni bar prilično jasan. Slušajte, ovom klubu nikada nisam želeo loše i ako ste me zvali da pričamo o dugovima, odmah da vam kažem, opraštam svaki. "  da su plate bile redovne, nisu, da se razumemo.

Ali ljubav prema košarci i ovom klubu mi ne da ponosa da zatražim jedan jedini dinar.
Spremam se da izađem kada me njegov glas zaustavi.

"Zapravo, želeo sam da ti se izvinim. Moja starija ćerka, koju po pričama verovatno znaš mi je objasnila sve, a nakon razgovora sa Olgom, ona je to i potvrdila. I njoj je zaista žao."

Marta, volim te, govorim u sebi.

"Vidimo se na treningu.", pruža mi ruku u znak izvinjenja.

Ponos mi kaže da je ne prihvatim, ali je srce nešto sasvim drugo.

"Drago mi je da smo se razjasnili.", uzvratim stisak i napustim kancelariju, a onda osetim kako mi telefon zvoni.

Marta.

Nikad srećniji javim se.

" Gde ste? ", pita me malo zbunjujućim glasom.

"Nećeš verovati... Tvoj otac me zvao i..."

" Stani, bio si sa Markom kod mog oca? "

Marko.
Marko.
Marko.

Ostavio sam petogodišnje dete samo u kući. Mislio sam da se neće probuditi pre Marte, a i ako se probudi da će probuditi u nju. Sranje.

"Halooooo", njen glas me povrati u realnost.

"On... nije sa mnom."