Be careful making wishes in the dark

PART 49

"Ja, ovaj...",ostanem u šoku posle 'volim te' priznanja, koje me je prilično iznenadilo, pogotovo jer znam kakav je Aleksej.

Nije kao da ga nisam volela.
Samo, nisam bila spremna da to kažem.
Verovala sam mu, nije da nisam, a nisam bila sigurna ni da li bih trebala da mu verujem.

Osetim njegovu toplu ruku po obrazu.

"Dobro je, reći ćeš kad budeš spremna.",kaže mi umirujućim tonom, a ja se nasmejem.

Kao da mi je čitao misli.
Gledao me je toliko lepo, toliko da mi kroz celo telo prolaze neki jebeni trnci i imam taj neki osećaj koji se ne može opisati, može se samo doživeti.

"I ja tebe.", odgovorim mu samouvereno.

Zaista ga volim.

Na trening dođem izuzetno raspoložen zbog događaja koji su se ranije desili i koji su prouzrokovali kod mene istinsku sreću.
Moje usne na njenim, moje ruke na njenim grudima i njena kosa oko moje ruke.
Kao da je svaka njena dimenzija stvorena samo za mene.
Kao da je ona stvorena samo za mene. Da bude samo moja.

"Gde si brate", moj saigrač i cimer na svakom putovanju Aleksandar, koga zovemo Sani mi priđe i pozdravi se sa mnom.

Kao i uvek, on i ja stignemo dvadesetak minuta pre početka treninga kako bismo malo šutali na koš i dodatno se zaigrali.

Trening, košarka, ovaj parket, lopta, moj klub, spašavali su me od svakog jebenog sranja koje sam napravio.
Kada nisam bio raspoložen, kada mi nije bilo ni do čega, nikada se nisam mogao osloniti na neku devojku.

Ne pomaže tu samo seks.

Zato, uvek sam imao loptu.

Ona je bila moj zaštitnik.

Nešto poput anđeo čuvara.

A sada, sada imam i nju.
Moju čupavicu koja me definitivno ima.

Moja dobra, osećajna devojčica je prošla kroz toliko stvari u životu, ko je ispao najveće govno prema njoj?

Naravno ja.

Obećao sam sebi, usrećivaću je svaki Božiji dan.
I nikom više neću dozvoliti da je povredi, u bilo kom smislu te reči.
Dovoljno je što sam ja bio govno prema njoj i stvarno ne treba da trpi još sranja u životu.

"Ajmo momci, ajmo, ne mislite valjda da izgubite ovaj kao derbi protiv onih tamo?", moje razmišljanje prekine naš trener Andrea, koji baca lopte po parketu i viče glasno kako bi ga svako od nas veoma dobro čuo.

Tačno.
Bliži se derbi.
A ja, ja ne nameravam da izgubimo.

*****

Nakon dobro odrađenog treninga i tuširanja sedim u svlačionici obuvajući patike i uzimam telefon da pošaljem poruku...
...svojoj devojci.
Hteo sam da se vidimo i odemo malo do parka pošto je prilično lepo vreme.

"Hej Ali, dođi do Ostoje, zove te nešto.", naš drugi trener Vlada priđe mi sa nekim neobičnim osmehom.

Zašto predsednik želi mene da vidi.
Prvo što mi padne na pamet jeste dobijanje kapitenske trake.
Kapiten Partizana, Aleksej Nikolić.

Moćno zvuči.

Ušavši u veliku kancelariju Ostoje Uroševića, oca mog devojke...uf koliko ovo neobično zvuči, zateknem prizor koji sam potpuno smetnuo sa uma da je moguć.

"To je on, tata.", kaže Olga gledajući me i navlačeći pobednički smeh.

Sranje.