Sljedeći dan.
HARRY's P.O.V
*Čuo sam glas iza sebe. Glas koji me dovikuje i traži pomoć...
Okrenuo sam i ugledao svijetlo zelene oči, smeđu do ramena kosu... Ugledao sam Lucy.
„Harry, trebam te....Spasi me molim te..“ govorila je uplakana, umorna i iscrpljena.
U meni su rasli mnogi osjećaji, zabrinutost jer ne znam šta joj je, sreća jer je vidim,...
Krenuo sam trčati prema njoj. Krenuo sam je zagrliti ali, nestala je... Okrenuo sam se oko sebe, sve je bilo prazno. Zažmirio sam i ponovo otvorio oči. Ponovo sam pogledao oko sebe i ugledao sam je ¾ koraka daleko od mene.
„Ljubavi,..“ rekao sam začuđeno pružeći ruku prema njoj.
„Ko si ti? Ne sjećam te se.. Makni se od mene.“ Govorila je...*
Skočio sam. Ovo je bio samo san! Noćna mora!
Šta se ovo događa?!
''Ova noćna mora sigurno ima neko značenje.'' Rekao sam sam sebi zadihano.
Okrenuo sam se prema praznoj strani kreveta, strani na kojoj je ona spavala... Pogledao sam u njen jastuk. Legao sam i okrenuo se prema njemu.Jastuk sam privukao sebi i uzdahnuo.
''još miriše na nju...''rekao sam i zajecao.
Bože, šta nam ovo radiš? Zašto nam skraćuješ sreču?
Ovaj naš bezkrajni život?
Njen jastuk privukao sam svojim njedrima i zaplakao. Sutra moram Cleopatri! Znam da je ona loše no moram saznati značenje ove noćne more!
(***)
CLEOPATRA's P.O.V
„Cleo, hajde uzmi jest...“ po 100 put Louis mi je rekao u ovo pola sata što sjedimo u mojoj sobi.
Nevoljno sam odmahnula glavom.
„Nije mi do hrane..“ tiho sam rekla dok sam se okrenutala na svojoj udobnoj kožnoj stolici za mojim radnim stoloom.
„Dobro, zašto to sebi radiš? Msliš da bi Tom želio da ne jedeš, piješ, ne spavaš a kamoli pišaš!? Samo sjediš na toj stolići a ja pored tebe, pokušavam te cijelo vrijeme natjerat da jedeš. Znaš da bez krvi možeš umrijeti!?“ govorio je dok je njegov glas zaciktao od nervoze koju mu ja zadajem.
„Imam 387 godina. Oko godinu dana mogu izdržati bez krvi..“ rekla sam umorno.
Louis je zakolutao očima i spustio glavu.
Znam da Tom ne bi želio da sam ovakva, ali nije mi lahko.
Također mi je teško gledati Louisa ovakvog, samo mi želi pomoći..
„Digni glavu.“ Rekla sam mu dok sam se nagela na stol.
„MA daj.“ Rekao je ljuto i odmahnuo rukom.
„Hajde, daj mi tu flašu krvi 'vam.“ Pružila sam ruku prema njemu dok se na mom licu našao osmijeh.
„Eh takvu te volim.“ Namsijao se i pružio mi flašu.
„A voliš me?“ pitala sam otvarajući flašu.
„Naravno.“ Rekao je.
Nasmijala sam se i vrh flaše naslonila na svoje suhe usne.
Mmm, ova krv tako godi mom organizmu.
Louis mi se nasmijao.
„Cleo!“ Harry je upao u moju sobu zabrinuto.
YOU ARE READING
WE ARE VAMPIRES!
FanfictionŠta hoće ovaj život od nas? Kuda će nas vodit, i kuda nas je odveo? Zašto u nečijem životu mora postojati samo tuga, dok u nečijem sreća? Zašto mora postojati razlika između bića? Zašto mora postojati mržnja i osveta?
