"Oni su nestali jedne noci. Te noci bio je tvoj peti rodzendan. Sve je bilo lijepo, odjednom su neki demoni, neka nadprirodna bica upala u kucu. Pokvarili su citavu zabavu. Uhvatili su Alison i Johana (moji roditelji). Govori li sun eke cudne rijeci, neke kletve, nama su bile nerazumne.Alison, tvoja majka je rekla d ate mi usvojimo I d ate cuvano. Onda sui h ta bica odvela.” Sve mi je ispricao Alan. Znaci sve se desilo na moj rodjendan. Jas am kriva sto su moji roditelji nestali, a mozda sigurnoo nisu ni zivi. Zanijemila sam na stolici na kojoj sam sjedila.
“Idi u svoju sobu, odmori se.” rekao mi je Alan. Nisam razmisljala vec sam samo ustala I otisla u ‘svoju’ sobu. Ta soba bila je ista, cudi me da posteljina ima jos na krevetu. Prisla sam ogromnom ormaru, otvorila sam ga. Nije bilo nikakve moje odjece, pa cak ni ofingera.. To me je malo razljutilo, ali sjetila sam se toga sto mi je Alan pricao za roditelje.
“O Boze, ja sam kriva sto ih nema…” suze su mi krenule na oci. Legla sam na krevet. Harry da si barem tu. Nekako mi sada taj decko nedostaje, potreban mi je, samo on.
Uzela sam fon I u imenike nasal ikonu sa njegovim imenom I brojem. Tamam sam pocela zvati neko je pokucao na vrata.
“Da” prekinula sam poziv sa cudzenjem. Prije mi ni Alan ni Merry nisu kucali na vrata, ulazili su kao razbojnici. Vrata su se otvorila, to je bila Merry.
“Mozemo li razgovarati?” pitala me tiho I dalje stojajuci kod vrata. Klimnula sam glavom I pokazala joj da sjedne pored mene na krevet. Nisam je htjela odbit, mozda se I ovaj razgovor tice mojih roditelja.
“Lucy, ja se nikkada nisam mogla pomorit sa istinom I sa sudbinom.” Merry je odmah progovorila cim je sjela pored mene.
“Zasto?” pitala sam je, nisam razumjela o cemu govori.
“Alan, nikada nije zelio imati djecu sa mnom. Jas am to oduvijek zeljela, drzati svoju malu bebicu u rukama I gledati je kako raste . Mi I tvoji roditelji smo se poznavali. Alison je bila trudna, nosila je tebe u stomaku.Akada si se rodila, Alan je stalno bio uz tebei igrao se s tobom. Tvoj otac, Johan, bio je tada najsretniji covjek, nije dao na tebe nikome. Bila si tako slatka kao mala. Meni je u istinu bilo malo krivo sto Alan tebe taako pazi a sa mnom nije zelio dijece. Jeednog dana, odlucio je da imamo dijete. Pokusavali smo mnogo puta zaciniti malu dusu ali nesto nije islo. Kada smo otisli doktoru, on je rekao da ja kocim taj system, ja nemogu imati djece.” Na sve ovo sto je rekla, mogla sam zakljucit zasto me nije nikad voljela.
“Zao mi je” ravnodusno sam rekla I obrisala suze sa svog lica.
********
Lezim na krevetu i razmisljam. Za sve sam ja kriva. Kriva sam jer mojih roditelja nema. Kriva sam jer je Merry na Alana ljuta. Za sve sto se desava ja sam kriva.
Voljala bih da je neko tu da me utjesi u svemu ovome. Prvo na pamet mi pada Harry. Ne znam dali zna utjesit, alii nekako mislim to mi to sada moze samo on ucinit. Utjesiti me, reci mi neku lijepu rijec... Uzela sam telefon i okrenula njegov broj, zovem ga.
"Lucy" javio se Harry pomalo hrapavim glasom. Suze su mi krenule na oci.
"Ljucy, jesili dobro.." ponovo je progovorio malo glasnije.
"Harry....Nedostajes mi.." jedva sam progovoriola kroz plac.
"Molim? Dolazim po tebe!" osjetila sam mu radost u glasu.
"Hvala" rekla sam i prekinula. Otisla sam do prozora. Moja soba je imala pogled bas na cestu ispred kuce. Gledala sam na cestu ispred i cekala Harryja.
Odjednom, ipred kuce pojavilo se crno auto. Otvorila su se vrata vozaca.Ugledala sam dobro poznate kovrce. Prepoznala sam ga... Brzo sam strcala niz stepenice. U kuhinji su bili Alan i Merry.
"Idem." rekla sam i bez cekanja njihovog odgovora, istrcala sam iz kuce.
Ugledala sam Harryja nedaleko od mene i potrcala sam mu u zagrljaj. Jako sam ga zagrlila.. Pocela sam jecat.
"Harry.."placuci sam progovorila u njegovom zagrljaju.
"Tu sam, Lucy." pomilovao me po glavi dok sam bila nageta na njegova prsa.
"Hvala ti sto si tu.."
Odmakla sam se malo od njega i rekla.
"Uredu je, idemo." rekao je nekako slatko i svoju ruku stavio mi na ledja kako bih krenula.
Usli smo u auto i Harry je krenuo vozit. Otisli smo daleko od kuce Merry i Alana.
"Neces vjerovat sta sam saznala." rekla sam zagledano u jednu tacku ispred. Oci su me bolile od plakanja.
"Sta?" Harry je pogledao u mene i pitao me.
Ispricala sam sve sto mi je Alan ispricao. Ispricala sam i raazgovor od mene i Merry. Suze su mi se krenule slivati niz lice.
"Sranje." rekao je i udario rukom o volan.
"Jaa sam kriva jer su moji roditelji nestali! Ja sam kriva jer je Merry pola zivota ljutaa na Alana.
Ja Harry, ja. Ja sam za sve kriva!" derala sam se i udarala se uglavu kao hendikepirana. Ali sve mi je prekipilo, sva ova saznanja. Mislim da je bilo bolje da uopste ovamo nismo dolazili, da ne saznam za ovo sve. Bolje bih zivala da to nisam znala.
"Lucy, smiri se." Harry je zaustavio auto i uhvatio mi ruke.
"Harry, ja sam kriva. Mrzim svoj zivot! Nikome oko sebe ne donosim srecu, samo patnju!" suze mi nisu prestajala teci niz lice.
"Ali meni donosis srecu.." Harry je izustio. Stala sam sa ovim svojim ponasanjem i pogledala ga.
"Molim?" jedva sam progovorila.
"Da, Lucy i molim te nemoj vise plakati, dosta je." polako i smireno mi je govorio.
Pustio mi je ruke i cvrsto me zagrlio. Sada se tako sigurno osjecam.
"Hvala Harry. Hvala na svemu." progovorila sam obgrljena sa svake strane.Nila sam nageta glavom na njegova prsa. Bile su tople, osjecala sam kako mu srce kuca.
*****
Podne je. Oko pola 1.
Evo nas opet stojimo ispred istog ogromnog dvorca.
"Sta ti je?" Harry je primjetio da mi je nesto nelagodno te me upitao.
-----------------------------------------------------
Evo nastavka:) citajte, votajte i komentirajte<3
YOU ARE READING
WE ARE VAMPIRES!
FanfictionŠta hoće ovaj život od nas? Kuda će nas vodit, i kuda nas je odveo? Zašto u nečijem životu mora postojati samo tuga, dok u nečijem sreća? Zašto mora postojati razlika između bića? Zašto mora postojati mržnja i osveta?
