New life,different me

Plan

Začuđeno sam promatrala ovu situaciju koja se odvijala predamnom.

Zašto?
Zašto, zašto, zašto?!

A baš sam se ponadala da ima nade za nas.
Za mog oca.
Mene.

Da...previše umišljam.

Stajala sam tako na ulazu pogled ne spuštajući sa mog oca i Karmen na vrhu stepenica.

Još su očekivali moj odgovor ili bilo kakvu reakciju na novosti koju sam upravo čula.
Ali,naprotiv. Dobili su samo jedan hladan pogled koji nije odavao niti jedan osijećaj od miliun onih koji su se trenutno roili u meni.

Na poslijetku sam samo okrenula glavu te produžila u kuhinju.
Koraci su se spuštali niz stare škripave stepenice, ulijevajući meni blagi strah u kosti.
Nemam volje za ovo. Ne sada.

-"Lana dušo!"-tata se stvorio pokraj mene.

-"Hmm? "-nastavila sam hladno.

-"Slažeš li se sa mnom da je zaslužila još jednu priliku? "-obratio mi se.

Šutke sam svoju pažnju posvećivala sendviču kojeg sam spremala.

-"Ja tražim od tebe da se složiš s mojom odlukom. Puno mi znači. Znaš, ako se ti i tvoj brat ne složite sa mnom, neće mi biti drago."-srao je.

Pa zašto se onda jednostavno ne razvedeš od nje jer već odavno znaš odgovor na ovo pitanje! Zašto me uopće pitaš? !

-"Slušaš li ti mene uopće?!"-povisio je ton.

-"Da! Kako da ne!"-pogledala sam ga te se krišom kratko i sarkastično nasmijala.

-"I? Slažeš li se sa mnom? Sa mojom odlukom? "

Pogledala sam ga te rekla jedno kratko "Naravno!", uzela svoj sendvič te odšetala iz kuhinje u moju sobu na katu.

Umalo sam se sudarila sa Karmen, ali mislim da bi požalila da me dotaknula.

Iz mene je kipio bjes!
Živčanila sam po sobi suzdržavajući se vrištanja. Razbila sam tanjur i rasipala sendvič po podu te sam se istog trenutka smirila u nadi da me moj otac neće posjetiti nakon ovoliko buke.
Na poslijetku sam mirno sjela, uzela mobitel te pronašla ime "Lukica🍆" u imeniku.

-"Molim debela."-oglasio se grub glas sa druge strane.

-"Bracikaaaa!"-uskliknula sam.

-"Debelice? "-čula sam zbunjenost s njegove strane.

-"Ovaj, kad ćeš doći kući? "-nervozno sam čupala rub mojih čarapa.

-"Oko pet. Zašto? "

-"Šta kažeš da se nađemo u gradu pa da popijemo kavu ili nešto? "

-"Pa...možemo."-zahihitao se.

-"Super! U pet ispred TAILY-a"-poskočila sam..i umalo poljubila pod.

-"Može! Samo mi još reci gdje je ta Italya."

-"Nije Italya nego Taily Weil. I on je odmah pokraj New Yorkera. Skonto?"

-"A! Dobro. Sad znam. Vidimo se debela!"-uskliknuo je te se ubrzo razgovor završio.

Jao majko.
Kako će se ovo sve završiti?

~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤

Doslovce trčim uzbrkanim i gustim ulicama. Za četiri minute trebam biti ispred Taily-a ,a meni je potrbno bar sedam.

Trči Lana,trči!

Stala sam ispred Taily-a držeći se za stup i hvatajući zrak.

-"A tu si!"-poskočila sam kada sam začula glas iza sebe.