Sa velikom pažnjom se usredsredila na hodanje do kapije pokušavajući da sakrije treperenje. Nedostajao joj je svakog minuta i ako je za nju bio još uvek nepoznanica. Efendi Osman izađe prvi preko visokog praga i brzo priđe neuglednom terencu.
-Dobro došao, voleo bih da posedimo i popijemo čaj!
-Drugi put moj prijatelju...imamo posla koji ne mogu čekati. Nadam se da su svi tvoji dobro?-izgovori pitanje i kliznu pogledom preko zanosne figure svoje žene. U laganoj košulji i svilenim pantalonama izgledala je kao da je sišla sa stranice modnog časopisa posmatrajući ga ispod tamnih naočara. Nije mogla sakriti vatru u pogledu, osećao je svaki njen damar ispod nežne tkanine.
-Hvala Bogu, svi smo zdravi. Brine me Lejla, jako je tužna zbog zaruka sa Sinanom...imala je sasvim druge planove! Ne shvata da je mladić dobra prilika i da joj vreme ne ide na ruku-starac nervozno uzdahnu.
-Razumem...i ako sam godinama živeo van ovog sveta više verujem u prst sudbine. Smatrao sam da niko ne može doneti odluku o budućoj ženi sem mene ali ubrzo sam demantovan po svakom osnovu-razvuče osmeh otvoreno pokazujući zadovoljstvo razvojem događaja na koje nije imao uticaja.
-Vidim, i drago mi je zbog oboje. Voleo bih da sledeće nedelje svojim prisustvom uveličate veridbu moje ćerke.
-Naravno, sa zadovoljstvom! Eda?
-Da, naravno. Samo pre toga imamo dogovor ja, Narin i Lejla za izlazak u grad.
-U redu...dogovoreno. Hvala efendi Osmane i vidimo se uskoro.
Eda skliznu u sedište i steže ruke u krilu krijući njihovo podrhtavanje. U raskopčanoj košulji i razbarušene kose bio je neodoljivo privlačan, ubijala je muževnost koja se uvlačila u svaku poru njenog bića.
-Odakle ovaj terenac? Izgleda kao eksponat iz nekog ratnog filma!-izgovori u jednom dahu.
-I jeste...staro gvožđe. Neuništiva zver i odličan za vozikanje. Manje smo upadljivi a opet završava posao. Limuzine ostavljamo na neko vreme-pogleda je ispod oka osetivši blag miris parfema i želju da je dodirne.
-U pravu si-okrete pogled praveći se da je zanima okolina.
-Treba mi tvoja pomoć i voleo bih da odemo na jedno mesto. Ne znam da li je pametno dirati u duhove prošlosti ali prosto ne mogu se otrgnuti osećaju da nešto trebam učiniti!-ton njegovog glasa imao je jaku dozu nervoze.
- Ne znam o čemu se radi i kako ti ja mogu pomoći?-iznenađeno ga pogleda.
-Radi se o porodičnoj kući Yamana...dugo godina je prazna nakon odlaska poslednjeg gazde, razlog je poznat. Vila je nekada bila jedna od najlepših u ovom kraju. Mislim da bi je trebali pogledati, možda....-ućuta i zamišljeno se zagleda u put pred sobom.
-Možda?...Ne razumem...
-Ne znam da li ćeš razumeti, živimo u konaku Ismail age. Možemo ostati koliko želimo, čak postoji opcija da je kupim ali nisam toliko daleko otišao jer sve ovo što se događa izgleda nadrealno. Nisam siguran ni za aginstvo, to nije način života koji želim. Ne verujem u plemenske zajednice, odavno su došla neka druga, modernija vremena. Uh, ovo je baš teško...ne mogu se oteti utisku, kao da stojim zaglavljen u drugoj dimenziji opijen magijom i ma koliko se odupirao osećam kako me vuče otvarajući neka nepoznata vrata. A ja ne mogu odoleti. Moram ih otvoriti!-u trenutku zaćuta i skrenu u sokak koji je vodio prema džamiji. Ona se trže okovana čudnim nabojem kada tihim glasom progovori nakon par sekundi mukle tišine.
-U Istanbulu sam izgradio život, ime. Mnoga jutra sam posmatrao izlazak Sunca i zahvaljivao se jer imam priliku živeti u gradu sa toliko mogućnosti. Sve moje godine su ostale u tim ulicama i zgradama gde sam odrastao stvarajući prijateljastva. Nikada nisam pomislio na Hasankayef niti žalio za detinjstvom. To je svet kom ne pripadam. Čak ni očeve priče o rodnom kraju nisu imale nikakvog uticaja na mene. Ja sam gradski momak, okrenut vremenima koje dolaze...ipak, jedno me koči i polako se predajem. Tonem okružen lepotom koju ne mogu opisati niti otrgnuti se-tišina je gutala kao crna rupa. Duša se cepala shvatajući da on vapi za prošlim životom i da jedva čeka ugovoreno vreme i odleti slobodan kao ptica tamo gde ga srce vuče. Zbog nje je ostavio sve i zbog glupog dogovora između njihovih očeva oboje su zatočenici u haosu o kom nisu ni sanjali. Kako je mogla poverovati da će se čudo dogoditi? Njih dvoje su dva sveta, to joj je otvoreno rekao bez da je pitala pre desetinu sekundi. Stisnu usne i nesvesno se uvuče dublje u sedište dok je bol razdirao.
