Prošlo je dve nedelje od venčanja i „medeni mesec" je još trajao. Savaša gotovo da nije viđala. Odlazio je iz konaka u kancelarije Ismail age i tamo provodio većinu vremena. Kuća u kojoj su smešteni bila je van svih očekivanja. Ispod same Medrese gledala je na ravnicu koja se protezala kilometrima daleko sve do planina na granici sa Sirijom. Spektakularan pogled na nepregledna polja žita i zalaske sunca nikada ne bi menjala ni za jednu rivijeru. Ceo grad se kupao u okerastoj boji pri poslednjim zracima dnevne svetlosti ulazeći stidljivo u sokake milujući nestašne glavice mališana koji su vitlali kroz prolaze igrajući se jurke. Njihova cika izazivala je osmeh na njenom licu, obožavala je decu i nadala se da će nekada imati dva dečaka i devojčicu sve do trenutka kada je shvatila da nije izabrana. Sama pomisao na Firata gubila se istog trenutka kao da se sve dogodilo nekom drugom i bez nekog velikog značaja. On je za nju bio samo sestrin muž, poštovala ga i cenila kao rodbinu. Svakim danom sve više verovala da je njihov brak Božiji dar. Iskreno se radovala njihovoj sreći. Uzdahnu i utonu u meki šal bez kog ne bi mogla ostati dugo na večernjem vazduhu. Privučena mekom svetlošću kao čarolijom posmatrala je grad naslonjen na stenovito brdo i zamak na samom vrhu. Čudesan prizor činio je noć magičnom. Kuće sa ravnim krovovima urađene u arapskom stilu kao da su iz bajke, zlatastim sjajem blistale su u tami. Sokaci polako pusteli, a meštani umorno zatvarali vrata i nestajali iza zidina žureći svom životu, svojoj porodici, deci, majci i ocu. Težak uzdah ote se iz grudi, oči joj se napuniše suzama. Bila je potpuna sama. Savaš se ponašao kao da ne postoji sem zajedničlog doručka kada bi okasnio na posao. Ljubazno bi pitao kako je provela noć i da li joj nešto treba. Na tome se završavao ceo razgovor. Od telefona se nije se odvajao i satima pričao vezano za posao.
Jedino društvo bila je Dila, devojka iz Midjata zaposlena par godina kod Ismail age. Ostale žene iz nekog razloga jedva da su stupale u razgovor verovatno je smatrajući gazdaricom koja je daleko iznad njih. Istina, trudile su se da joj maksimalno ugode i to je bilo sve.
-Gospođo...kupatilo je spremno – devojka unese poslužavnik sa sveže skuvanim čajem i široko se osmehnu.
-Hvala...mogla sam sama pripremiti vodu, nisam naučila da drugi imaju obaveze prema meni.
-Ne, nikako gospođo! Mi smo zadužene za vaš komfor. Vi ste jako važni i nama je zadovoljstvo da vam možemo na bilo koji način ugoditi!
-Ne razumem ono „važna"? Ja sam obična žena...
-Niste! Za manje od par dana biće doneta odluka vezano za porodicu Yaman i njihovo ponovno primanje u plemensko veće. Vaš suprug, gospodin Savaš dobija status age!-Dila radosno pljesnu rukama u znak iskrene sreće.
-Aga??? Kako, on...njegov otac je poslovan čovek...ne razumem...-jedva prevali preko usana.
-Jeste...ali više ne, ako dozvoli Alah. Njegovi preci bili su plemenitog roda, sudbina je htela da izgube aginstvo. Predak gospodina Halila odbio je izvršenje krvne osvete nad svojim bratom usprotivivši se celom veću. Ipak, nije ga mogao spasiti. Nakon njegove smrti otišao je u Dijarbakir i započeo novi život kao običan čovek. Sada se sve promenilo. Naš gospodar Ismail aga je predložio da se porodici vrate sve privilegije zbog zasluga vašeg svekra. Narod priča da je dobrotvor i nama je jako drago što će njegov sin voditi brigu o nama!
Eda oseti nalet nelagode. Mnogo toga se menja u slučaju da Savaš prihvati ponudu. Nije volela taj svet smatrajući ih „posebnim"ali u negativnom kontekstu. Oni su živeli kao u doba plemenske zajednice i tretirani su kao Božanstva. Ježila se od tih zakona i odluka, bila je srećna jer njena porodica nikada nije imala dodirnih tačaka sa njima sem nakita. Njihove žene su bile pristojne ali zahtevne. Mnogo više truda je ulagala u dizajn jer su imale čudan ukus i zahtevale nešto što je bilo nemoguće napraviti. Vremenom je našla zajednički jezik sa njima i družila se sa onim „normalnijima". Sve bi bilo u redu za ovih par meseci zatvora ali to aginstvo bi moglo predstavljati problem a to je najmanje trebalo.
