Jutarnja sumaglica lenjo se vukla preko zelenih polja željno očekujući prve zrake sunca. Prijatna svežina i miris mente širio se dvorištem. Sedeo je na terasi zavaljen u udobnu fotelju polako ispijajući kafu. Bio je rob navika, ustajao rano mnogo puta dočekujući izlaske sunca bez obzira na vreme kada bi legao a to je često bilo posle ponoći. Spavanje za njega je gubljenje vremena i prezirao je „spavalice" ubeđen da im je karakterna osobina lenjost. Deniz je bila jedna od takvih ali s obzirom da još uvek nisu otpočeli zajednički život nije mnogo tome pridavao značaja. Vremenom se sve da ispraviti ili jednostavno prihvatiti da ništa u životu nije idealno.
Ona je potajno očekivala da će ovde prelomiti i za njih odrediti zajedničku sobu. Iz poštovanja prema majci i ocu tražio je da spreme odvojene odaje. Za trenutak zastade u mislima, prošlo je pet dana od dolaska iz Istanbula i ni jednom nije osetio želju za njom. Obuzimao ga je osećaj nelagode svaki put kada bi ga dodirnula i pokazala naklonost. Kao da je svetlo ugašeno onog trenutka kada su stigli u porodičnu kuću. Nervozno prođe rukom kroz kosu pokušavajući da sredi misli i vrati se na fabričko podešavanje kada mu pažnju privuče oblak prašine koji se kretao starim seoskim putem. Razmišljao je ko bi mogao tako rano doći u posetu i zašto nije izabrao novi asfaltni put.
Radoznalost je pobedila, ustade i nasloni se na kamenu ogradu ugledavši konjanike kako jure pored žitnih polja. Zadivljeno je posmatrao konje koji grabe u galopu sjajnih sapi i crnih griva. Velikom brzinom približavali su se imanju polako usporavajući i on razazna dve muške prilike. Jedna u čakširima i jakni smeđe boje a druga u tamnim pantalanoma i beloj košulji sa maramama na glavi. Galop pređe u kas da bi polako usaglasili hod puštajući paru iz nozdrava željni odmora. Jedan od njih glasno frknu i konjanik se savi mazeći ga po snažnom vratu. Savaš skupi oči ne skidajući oči sa prelepog prizora. Vitka figura jednim pokretom skide maramu, duga kosa se rasu kao tamni slapovi, ispravi se i okrete gledajući u konak. Krv jurnu venama kao nabujali potok. Steže pesnice pokušavajući da vrati kontrolu, bila je na pedeset metara udaljena od njega ali je iz nekog razloga znao da ga posmatraju dva zlatna oka sa onim prezrivim sjajem. Zakovan u mestu posmatrao je kako lagano poigrava na nemirnom konju držeći ga pod kontrolom.
Zašto je došla?
Izaziva ga? Ne...ne postoji ni jedan smislen razlog, ona ga ne podnosi i to otvoreno pokazuje.
Šta znači ovaj dolazak u cik zore?
I definitivno ona nije „spavalica", sigurno je ustala pre njega...trebalo je osedlati konje i jahati par kilometara do konaka. Ko je mladić sa kojim je došla? Verenik? Po odeći bi rekao da nije sluga...nije mogao tačno odrediti godine ali je sigurno njenih godina. Njegovo mišićavo telo ocrtavalo se ispod košulje i pantalona. Savaš oseti ubod ljubomore i malo je trebalo da se uputi prema stepenicima. Kao da je pročitala njegovu nameru naglim pokretom cimnu uzde i istog trenutka polete nazad istim putem smejući se mladiću koji nije očekivao da će biti prevaren i verovatno uštinut za pobedu.
-Rekao bih da je ovo starija Mehmetova ćerka?-začu očev glas sa terase ispod njegove.
-Da...Eda...-Firat tiho odgovori.
Iste sekunde naparavi korak unazad iznenađen njihovim prisustvom, nije čuo kada su izašli i koliko dugo sede za stolom ispred salona. Udahnu duboko i siđe niz stepenice ugledavši brata kako stoji naslonjen na stub od kovanog gvožđa sa šoljom u ruci.
-Dobro jutro! Nisam znao da ste i vas dvojica ustali. Sedim već neko vreme gore, da sam znao sišao bih!
-Trebao si...volimo jutra provoditi u domaćinskim temama sami nas dvojica i bez glasne ženskadije koja od sabajle šeta avlijom!-otac se nasmeja i namignu starijem sinu.
-Dobro jutro...kako si spavao?-mlađi ga brat pogleda ispod oka.
Iz nekog razloga bio je neraspoložen.
