Prvi put nakon dve nedelje sela je u auto rešena da ode u Batmen otvori radnju i vrati se poslu. Ubijala je tuga, nije mogla gledati majku kako danima plače za ocem. Negde u dubini duše strahovala je od dolaska Čagana i prosidbe, uveliko se pričalo po mahali da neće čekati da prođe vreme tugovanja. Yasemin je pokušavala na sve načina da ih nagovori da dođu u njihov konak jer tamo su sigurnije. Halil i sinovi su ostali u Batmanu zbog nekih poslova i često ih obilazili. Viđala ga je i jedva da su razmenili po koju reč...snažan bol koji je osećala zbog gubitka oca pomešan sa teškom sudbinom koja je čeka nije želela još više otežavati. Pokušao je da joj priđe, bila je isključiva izbegavala je svaki razgovor. Sumnjala je u razum kada je on u pitanju...očajnički je želela njegov zagrljaj i toplinu, želju da se sakrije i zauvek bude sigurna u tim snažnim rukama. Savest da ima verenicu bila je u ovom slučaju olakšavajuća okolnost, nikada svoju sreću ne bi gradila na tuđoj nesreći.
Težak uzdah otkide se iz grudi kada ugleda ulicu u kojoj je provela najlepše dane detinjstva i devojaštva. I sam izlog je delovao tužno, očeva noga nikada više neće kročiti u zlataru koju je toliko voleo i bio ponosan na nju. Otključa teška staklena vrata i zapahnu je blagi miris ruža. Setno se osmehnu i pogleda u korpicu sa suvim laticama i mirišljavim biljem. Sve je bilo onako kako je ostavio. Steže usne i proguta suze, radiće ono što najbolje ume. Nastaviće tamo gde je on stao i sačuvati od zaborava. Prođe pored pulta i uđe u radionicu. Otvori vrata od sefa i preblede...od deset paleta ostalo je pet. Sruči se na stolicu tupo gledajući u jednu tačku. Tata je založio nakit verovatno pokušavajući da se izvuče iz duga, sreća ga je davno napustila. Nije mogao suočiti se sa njom i priznati u kakvim je problemima. Povuče skrivenu polugu i pogleda u pregradu u kojoj je stajalo zlato i drago kamenje koje je naručila pre mesec dana. Odahnu...sve je stajalo na svom mestu. Mogla je uskoro početi sa izradom nakita za tetu Rejhan, obećala je da će biti zadovoljna poklonom za buduću ženu svog bratića.
Iz razmišljanja je trže zvuk zvona, neko je ušao. Brzo zatvori sef i žurnim korakom izađe u prodajni prostor. U trenutku pade joj mrak na oči.
Orhan Čagan!
Stajao je pored vitrine sa osmehom hijene klimnuvši glavom u znak pozdrava.
Prstom nije mrdnula, prvi put je osetila strah. On nije bio kao ostali mladići, on je mogao sve i to je koristio samo zato što je agin sin. Eda podiže obrvu i izgovori sa dozom prezira.
-Izvolite, kako vam mogu pomoći?
-Pomoći??? Mislim da je tebi potrebna pomoć i zato sam ovde!-šetao je nonšalantno izazivajući u njoj bes i gađenje. Njegov parfem bio je iritirajuće jak. Da je imao dušu moglo bi se reći da je naočit i lep momak, ovako je zračio prikrivenom pakošću i zlobom.
-Mhmmm...nisam znala da imam problem a još manje da od tebe mogu očekivati pomoć?
-Ne pravi se luda! I ne razgovaraj sa mnom takvim tonom...očigledno ti je istanbulska gospodština udarila u glavu!-njegov glas dobi preteću notu što kod nje izazva još veći bes.
-Oh, oprosti...nisam znala da si postao aga. Koliko mi je poznato gospodin Salih je još živ, hvala Alahu!
Ni slutila nije da će tom rečenicom pokrenuti zver u njemu. Laganim pokretom okrete ključ u vratima i izvuče pištolj. Na svoje zaprepašćenje na njenom licu zablista osmeh. Priđe na pedalj i gurnu joj ledeni metal pod grlo režeći.
-Idemo u radionicu, tamo ima zgodan otoman i ja sam siguran da želiš da ga podelimo!
Eda ustuknu osetivši kako je izdaju noge. Silovaće je? Isprebijati, ubiti i na kraju izaći slobodan kao ptica na grani jer on je zakon. Nikada mu neće dozvoliti da je dobije, pre će umreti! Podiže ruku i spusti je na njegove grudi, oči joj blesnuše kao u mačke i mazno odgovori.
