Olovno nebo iznad Bosfora kao plašt prekrilo je grad paleći svetiljke dočekujući spremno noć. Između gradske buke mogao se čuti šum uzburkanog mora i osetiti miris soli. U masi ljudi hodala je polako zagledajući izloge. Bližila se Nova godina i iskoristila je dobru volju gazda Yigita da izađe ranije i kupi par sitnica za komšiluk i koleginice sa posla. Želela je obradovati i tetu Rejhan ali šta uzeti ženi koja sve ima. Lomila se između srebrne narukvice i zlatnog broša što joj je ostalo od nakita iz kućne kolekcije dok je živela u Hasankayefu. Sav nakit je ostavila Yasemin...njoj nije trebao jer šanse da ima juvelirnicu bile su ravne nuli. Najam i dažbine su bile astronomske i nedostižne bar za ovo vreme. Zastade za trenutak pored prodavnice igračaka osmehnuvši se kada ugleda belog medvedića sa raskošnom ružičastom mašnom. Pristajao bi Asji i bez razmišljanja uđe da ga kupi. Poklone će poslati Sureji u njeno ime. Sa osmehom na usnama zadovoljna kupovinom ulete u mini bus jedva čekajući da izuje čizme i popije čaj u maloj sobi na mansardi. Odahnu kada sede pored prozora, retko je imala prilike posmatrati grad udobno zavaljena na sedištu. Uvek su je radovale male stvari i nekako odvraćale od teških misli. Sada je bilo malo lakše...osećala je sigurnost kada joj se u život vratila teta. Imao je neko ko pita kako je provela dan i da li joj nešto treba. Često bi popile čaj u restoranu na obali provodeći vreme u neobaveznom razgovoru iz kojih je mogla dosta toga naučiti ili prosto uživati. Nakon prve večeri nisu spomenule Yamane poštujući prećutni dogovor da se ne vraćaju u prošlost. Brzo ustrča stepenicama i otvori vrata stana.
Prigrli je prijatna toplina i na brzinu skide kaput. Uz put upali šporet stavljajući lonče za čaj i krenu prema kupatilu. Unapred se radovala mirnoj večeri.
Rezak zvuk zvona zapara tišinu i ona nesvesno podiže obrve...nikog nije očekivala. Možda gazdarica opet nešto traži na zajam.
Uhvati za kvaku i skoro izgubi ravnotežu kada se vrata naglo otvoriše i u stan ulete........ON!
Stajali su bez reči posmatrajući jedno drugo, on besan a ona šokirana njegovim dolaskom. Okrenu se i zalupi ih okrenuvši ključ. Lagano ga izvuče iz brave i strpa u džep. Posmatrala ga je nemo nesposobna da progovori još uvek zaprepašćena slobodom i načinom na koji je ušao u njen posed. A onda sa nekog nivoa daleko van razuma ču sebe kako izgovora.
-Šta radiš ti? Kako ti je palo na pamet da ovako upadaš u moj stan? Odakle ti pravo....
-Pravo??? Zašto vi žene uvek postavljate pogrešna pitanja očekujući prave odgovore?-ton glasa nije obećavao ništa dobro. –Za tvoju informaciju vidiš da prava nema sa tvoje tačke gledišta.
-Izlazi napolje iz ovih stopa! Zvaću policiju!
-Nema potrebe da se zamaraš, ja ću ih pozvati ako želiš objašnjavati ko je negativac u priči!-ošinu je tamom i sede na kauč bez da je pozvan. Rukom pokaza na stolicu i zlokobno tihim glasom izgovori.
-Nemam puno vremena a ni volje da objašnjavam. Sutra ujutru krećemo prvim letom za Batmen. Iz nekog razloga moj otac želi da te vidi. Da pojasnim...-zastade zarivši ledeno sjajne zenice u njene-Halil je teško bolestan, odbija lečenje i mislim da si ti jedina koja može nešto učiniti da promeni mišljenje.
Stajala je kao zacementirana za pod ne verujući da je tu, u njenoj samačkoj sobi sa razlogom koji je surovo nadrealan. Čika Halil, teško bolestan? Jedva skide pogled sa njegovog lica i sruči na stolicu. Ništa joj nije jasno...zašto ona nakon toliko vremena? Preplavi je tuga i stid. Oseti nalet krivice. Taj čovek je bio njen spasilac, podario drugi život, velikim delom zaslužan za njeno spasenje iz ruku Orhana Čagana.
-Ne razumem, zašto ja?-sopstveni glas joj se činio kao dolazi iz rupe.
-Ja još manje razumem. Spakuj stvari i krećemo u hotel.
