Narod je polako pristizao još pre početka sahrane skupljajući se ispred kapije tiho izgovarajući molitve. Muškarci u svečanim čakširima i košuljama sa tradicionalnim maramama na glavi svi kao jedan davali su poslednju počast. Voleli su Mehmeta, bio je dobar komšija i svima pomogao. Kada je imao novca svi su ga imali. Devojke su tiho prolazile između stočića i služile čaj i kafu za rođake i komšinice.
Eda je sedela u sobi tupo gledajući u jednu tačku još uvek nespremna da prihvati činjenicu da je zauvek izgubila oca. Strašna istina bolela je kao ubod nožem. Skočio je sa litice u ambis. Razdirao je bol zbog griže savesti, verovala je da je mogla nešto učiniti, spasiti ga od sebe samog.
Bila je spremna i na ugovoreni brak samo da roditelji budu dobro. Suze su slivale niz bledo lice u tišini sobe, nikog nije puštala blizu,želela je sama oplakivati oca. Zažmuri na zvuk molitve njihovih rođaka i komšija, bližio se trenutak dženaze. Teškom mukom proguta jecaj i polako ustade sa stolice, morala je otići do majke. Po prvi put oseti bol u kolenima i dodirnu rukom zavoje, nije se sećala kada su joj izvađeni staklići niti ko je previo rane. Napravi korak i zastade kada začu brujanje motora. Niz put se približavala kolona automobila...prepozna džipove i strese se. Čaganovi i njihova svita pribrižavala se kapiji. Naravno prvi je izašao Orhan a za njim brat i otac, ostali su bili dali rođaci i obezbeđenje od kojih se ježila. Nije ih želela na sahrani svog oca jer oni su bili najveći krivci za njegovu smrt. Uvi se u maramu i siđe do kuhinje.
Sunce se probijalo ispod oblaka nagoveštavajući lep dan, čuo se i cvrkut ptica a negde u mahali radosna cika dece. Život se nastavljao otkrivajući svu lepotu i tugu kao sastavni deo ciklusa koji traje hiljadama godina i niko od običnih smrtnika nije uspeo da ga poremeti ili zaustavi.
Išla je u koloni sa ženama pridržavajući Sureju. Otići će makar do kraja groblja i iza starih stabala maslina poslednji put odati poštu mužu i ocu. A kad svi odu dodirnuti zemlju i pozdraviti se onako kako im duša želi.
Lagani povetarac dizao je sitnu prašinu sa zemlje, kao kroz maglu čula je glas imama i svom snagom trudila se da ostane na nogama. Morala je biti jaka zbog majke koja nije mogla prihvatiti smrt muža, i samu činjenicu da je na tako tragičan način otišao bez da se oprostio od nje. Bolelo je, njihova ljubav nikada nije prestala, uživali su uz svoje lepe ćerke i radovali se svakom zajedničkom danu. Bio je nežan i dobar suprug, nikada ga nije osuđivala zbog poroka, volela ga je svim srcem i prihvatala takvog kakav jeste. Nadala se da će i ovog puta naći način i udati stariju ćerku za čoveka kojeg ona bude htela. Lice joj se zgrči od bola i steže grčevito ćerkinu ruku i tiho jeknu.
-Stigli su Yamani. Halil, Savaš i Firat su uz sam kabur (grob). Bojim se za Yasemin kako će prihvatiti ovu strahotu. Rekla sam Ajše da je ne pušta iz kuće i bude uz nju svo vreme.
-Slažem se sa tobom, bolje da ne dolazi-polako podiže pogled i između granja pogleda prema groblju. Videla ga je kako stoji ispruženih ruku kamenog izraza lica.
Najviši od svih, vrane kose i oštrih crta lica čovek koji je njena najveća bol došao je da oda počast njenom ocu i ako je sve znao. Firat je pridržavao Halila, starac bled kao krpa, stisnutih usana gledao je u zemlju vidno potresen.
I on...Orhan Čagan. Njen budući muž! Ništa se nije promenilo, skupo odelo zlatni sat i lepuškasto lice sa tragovima poroka i bolesne sujete. Svi pored groba njenog nesrećnog oca koji isto odgovaraju da mu opraštaju dugove. Jedni su iskreni a drugi?
-Moj voljeni......zašto? Reci svojoj Sureji, pusti glas da te čujem....zašto? Umirem, ne znam kako ću bez tebe..............-nesrećna žena tiho je plakala natapajući zemlju suzama. Znala je da nikad neće dobiti odgovor ali vera da je čuje njen voljeni gorela je kao plamen. Eda je ćutala puštajući suzama na volju, nije mogla ništa izgovoriti, reči su ostale zaglavljene u suvom grlu od onog trenutka kada je saznala da ga više nema. Jak vetar u trenutku podiže oblak prašine dolazeći iz pravca reke donoseći miris mente i nestade između grobova. Majka još jednom prevuče dlanom po svežoj humci i jedva ustade svesna da ne može ništa učiniti niti promeniti.
