Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 31

Igor je pokucao, doneo Nesinu kafu i stavio je pored kafe neznanca. Ubrzo je i sam nestao.

"Ja sam Petar. Sin sam svog oca. Trebalo mi je vreme da vas nađem."

"Svako je sin svog oca, bitno je znati ko je majka", nasmejala se ironično, ali samo na kratko. Muškarcu pred njom nije bilo do komedije.

"Znam ko mi je majka", bio je poražen, "ali moja majka je umrla."

"Moje saučešće. Kako mislite da mogu da vam pomognem?"

"Ne znam. Tražio sam vas godinama i evo me napokon pred vama", govorio je, a Nesa je tražila načina da se izvuče iz situacije. Ko je taj čovek kada je Sergej rekao da je u redu?

Pogledala je prema ulaznim vratima, od Igora nije bilo traga. U blagoj panici davala je sebi vremena " Da, zovu me Neša ili Heca, nije bitno kojim je pismom napisano. Nego... Zašto me tražite?"

"Kao što rekoh, ja sam Petar Nešić. Jedino što sam želeo je da upoznam devojčicu zbog koje je moj otac otišao, ali tu devojčicu nisam našao. Ali sam pronašao izgovor za ženu, u kući koju je moj otac gradio."

"Dobro... Hoćete reći da ste vi Nikolin sin?"

"To mogu i da dokažem. Međutim, nije razlog zašto vas tražim, Nesa, kuća ili bilo šta drugo... Ne, razlog je mnogo ozbiljniji. Kao što vidite, dosta sam stariji od vas i da vas ne udavim istorijom koja svakako nije zanimljiva, ovde sam zbog bitnijih stvari. Imam kćer. Ima petanest godina i mijeloblasnu leukemiju."

"I mislite da sam kompatibilna?", ostala je zatečena, previše, previše informacija...

"Samo da se testirate, ako hoćete ili želite. Ne teram vas..."

"Slušaj...", prestala je da persira, skinula rukavice s ruku "možda je smo srodnici, možda jesmo nešto, ali pusti me da svarim informaciju. Mislim, razumem zašto si tu, zašto si me potražio nakon iha vremena, ali me pusti par trenutaka."

"Bili su u pravu. Ti si kćer svoje majke!", krenuo je da ustaje sa stolice, ne želeći više da pogleda u Nesu. Osećao je da nema šta da traži više tu.

"Imam sina. Ima pet godina i savršenl razumem kako je kada strepiš nad detetom! Opet, ti si sigurno petnaest godina stariji od mene i imao si mogućnosti da me nađeš i upoznaš. Ovako, niko nema prava da govori čije sam dete! Ako ćemo iskreno, ja sam Sergejevo dete, jer oca uskoro neću ni da pamtim, a majku želim da zaboravim. Sada idi, ostavi svoj broj telefona kod Igora."

Bili su možda u pravu. Sinejd je jadan izgovor za ženu, a ona je to najbolje znala. Nikakva majka. Oca se sećala, ali prošlo je bez malo dvadeset godina kako je umro i već joj sećanja blede. Igra u dvorištu uređenom ružama i travnjakom. Šetnje pored obale reke ili pak odlazak u Viklou. Sve lepo vezivala je za oca i dedu, ostalih se nije jasno sećala. Barem tog najranijeg detinjstva, a kasnije se sve promenilo.
Popila je još jedan gutlja burbona. Ako je Sergej rekao da je sve ok, onda je Sergej i znao za Petra Nešića. On mu je dozvolio da se približi.

Dete. Koliko god godina imalo ono biva dete za svoje roditelje. Dobro, znala je da nisu ni svi ljudi stvoreni da bi bili roditelji, ali opet neko osećanje mora da postoji. Bar se nadala, želela da opravda svoju nezainteresovanu majku.

Izašla je iz kancelarije, možda čak i brže nego što je u nju ušla. Koračala je u suprotnom pravcu od mesta gde se parkirala, žureći ka parku gde je obično Liama dovodila da se igra.
Dete...
Brat...
Porodica!

"Sergej..."

"Pitao sam se kada ćeš me pozvati."

"Kada si saznao?"

"Dok ste bili u Irskoj. Proverio sam ga, govori istinu. On jeste Nikolin sin, njegova majka i Nikola su bili u braku sve do godine kada si se ti rodila. Ima kćer od bepunih petnaest."

"Znači, taj Petar je znao za mene odavno?"

"Znao i bio besan. Izvini devojčice, nisam hteo da te išta od toga dotakne, ali situacija je delikatna. Ipak je dete u pitanju."

"Imaš li informacija o klinici gde je devojčica i gde treba da se testiram?"

"Sumnjaš u mene? Naravno da imam, a ti ćeš uvek uraditi pravu stvar..."

Elena Nešić, njena bratinca. Devojka već. Tinejdžerka. Devojka pred kojom je mnogo toga lepog, pred kojom je život. I ko je ona da jednoj devojci oduzme migućnost života?
Da, učiniće pravu stvar.
Uvek hoće!

"Dobar dan. Moje ime je Nesa Nešić, rođaka sam Elene Nešić i rečeno mi je da ovde mogu da se testiram za donora koštane srži."

"Naravno, pođite sa mnom..."

Zavrnula je rukav. Kod lekara nije bila godinama unazad i prosti joj je bilo čudno što će joj kožu probiti metalna igla.
Pomislila je na Petra. Kako li izgleda Elena? Kakva je kao osoba?

"Nisam hteo da ti nametnem osećaj krivice", čula je iza sebe dok je držala vatu na lakatnoj jami.

"Ne možeš da mi nametneš krivicu, ako ja znam da nisam kriva. Rodila sam se, ok! Ali nisam niti dovela do razvoda tvojih roditelja, niti sam ja želala da se rodim. Još manje sam htela da ti se dete razboli, dakle, nema moje krivice."

"Kada je Nikola preminuo mrzeo sam vas. U pravu si, nema tvoje krivice, ima njene, a za to ne mogu tebe da mrzim."

"I nemoj, samo neka ti dete bude dobro", prekinula je razgovor i bez da se okrenula nastavila dalje.
Da li je ona imala prava sada da mrzi?
Kada je praznog stomaka sedela na stanici i čekala autobus za nigde, a kišne joj se kapi skupljale na licu?
Gde je tada bio čovek koji je od nje tražio spas? Gde je bio da je spasi?
Ne, tog čoveka nije bilo, mrzeo ju je. Prigrlio ju je apsolutni stranac, slučajni prolaznik po nevremenu. Njen jedini rod...

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖