Nosim te u podočnjaku, jedeš moj san,
Posteljina miriše na nostalgiju i tintu.
Voljela bih te upoznati kada osvane dan
I da me napokon napustiš situ.
Vriskovi igraju lovice po prozorima i zidovima,
Bijesni crv mi polako kida bubrege.
I odjednom ne znam što mi je sa udovima,
Odjednom kao da dobila sam utege.
Da, gazim, crvenu čipku bacam u more,
Nosim te u podočnjaku i gasim se vatrom.
Ne mogu ovako više čekati zore;
Moraš se suočiti sa od mene strahom.
Kažu da sam naopaka, da sam se rodila sa zubima,
Kap ovdje i kap tamo i mislit će da plačemo.
Ne vjerujem sebi, a pogotovo ljudima;
Oni nas oplakuju dok od sreće skačemo.
Nosim te svugdje poput noža,
Zar ti nije žao povrijediti me, nevinu?
Tvojih otisaka puna mi je koža,
Brzo si zaboravio tek pronađenu jedinu.
Rano jer ionako ne spavam, rano da bude dugo,
Možeš li ustati ako je za mene?
Otvori oči i pogledaj me, tugo;
Možda se nešto ipak okrene.