𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•72•

"Уснул?", Vadim me dočeka pitanjem, na šta potvrdno klimnem glavom. Kućom odjekuje tišina, što zaista nikad ne bih mogla da povežem s Kirilovom porodicom. U dvorištu je bar uvek bilo neke komšijske dece, čija bi vika oživela ovo mesto, a sad smo tu samo mi.

"Morala sam da mu dam još jednu tabletu. Od jedne nije mogao da se smiri.", na kraju je zaspao, zahvaljujući te dve tablete za smirenje i umoru, koji su suze prouzrokovale. Što je najgore, razumem ga. Znam iz iskustva koliko je teško nositi se sa smrću roditelja.

"Hvala ti što si došla.", i on je slomljen, ali se trudi da to ne pokaže zbog sina. Divim mu se zbog toga, jer nisam sigurna da bih mogla da mislim i na koga drugog u takvoj situaciji.

"Не за что. Avrora je i meni mnogo značila.", bila mi je poput člana porodice. Naravno da ne bih mogla da ne dođem u ovakvoj situaciji.

I samoj mi je bilo loše kad mi je Kiril rekao da je umrla u toku noći. Nije me bilo briga ni za to što sam kod Feđinih roditelja, ni za to šta će pomisliti što takvom brzinom napuštam njihov dom. Samo sam želela da budem uz njega u tako teškom trenutku.

A kao za inat direktnog leta iz Saratova za Vladimir nema, jer su idioti ponovo zatvorili aerodrom. Automobilom bi mi bilo potrebno deset sati vožnje, što bi obzirom na stanje u kom se moje koleno nalazi, bilo neizdrživo. Jedina preostala opcija je bila doleteti nazad za Moskvu, pa odatle vozom doći do Vladimira.

Bilo mi je potrebno šest sati da bih došla, ali bitno je da sam sad tu.

"I ti bi trebalo da odmoriš.", spustim pogled na Feđu, pa samo uzdahnem. Istina, osećam umor, ali ne bih mogla zaspati. A lekovima pak ne bih da se trujem.

"Jesi razgovarao sa svojima?", upitam nervozno, jer se zaista osećam pomalo glupo što sam već nakon pola sata morala da odem. Mogu misliti kako me Irina sad mrzi što zbog mene nije imala priliku da provede više vremena sa sinom. Mada to i nije toliko moja krivica, obzirom da sam mu ja lepo ponudila da ostane u Saratovu.

"Jesam. Mami je naravno žao što nismo mogli da ostanemo duže, ali razume situaciju.", odahnem, jer zaista ne bih volela nikakav konflikt s njegovom porodicom. Dovoljno sam ih preživela sa svojom.

Stropoštam se u fotelju po zahtevu mog bolnog kolena. Opominje me da mi je odmor preko potreban, ali meni misli lutaju na hiljadu drugih strana. Današnji dan mi je zaista bio predugačak.

Tišinu, koja vlada među nama, prekine Vadim, koji se uz kratko objašnjenje povuče u svoju sobu. U dnevnoj ostanemo jedino moj dragi i ja.

"Znam da ti je teško, ali zaista mislim da bi trebalo da odspavaš barem koji sat. Nikome nećeš pomoći ukoliko se srušiš od umora.", tupo ga posmatram par trenutaka, ne registrujući uopšte šta mi govori.

"Блядь, nadala sam se da Kiril ovo nikad neće doživeti.", volela bih kad niko nikad ne bi morao da se suretne sa tolikom količinom boli. Toksična je. Znam po sebi.

"Ne možeš da utičeš na sudbinu.", osetim da mi se oči pune suzama dok ga posmatram. U poslednje vreme imam osećaj da stalno plačem. Sve me pogađa.

"Biće on dobro. I sama to znaš.", obavije ruke oko mene, privukavši me u svoje naručje. Sklopim oči i skoncentrišem se na otkucaje njegovog srca, jer je to jedino što može da me smiri.

"Ja sam bila dobro zbog tebe.", primetim da sam ga zbunila. Ponudim mu objašnjenje, iako ne znam šta će misliti o tome.

"Poslednji poklon, koji sam od tate dobila, je bio tvoj dres. Nakon što je umro, Marina je odselila za Jaroslav i jedan dug period nismo razgovarale. U tom periodu faktički, sem Kirila, nisam imala nikoga, no ni on nije mogao konstantno da bude pored mene, niti bih to želela. Nisi svestan koliko sam puta grlila taj dres, kad bi mi bilo teško. A tek koliko sam puta u njemu prespavala, jer sam se tako osećala bolje."

Usne mu se izviju u nežan osmeh, pod uticajem mog priznanja. Imam utisak da je na neki način srećan što je u pitanju bio baš on. Kao da zbog toga naša ljubavna priča ima još dublje značenje.

"Блин, Ala, ne mogu da verujem da mi je bilo potrebno osam godina da te primetim. Toliko dugo sam bezuspešno tragao za nekim, s kim bih mogao zasnovati porodicu, a ti si mi sve to vreme bila pred nosem.", dlanom miluje moj obraz, a ja ostajem nema.

Ne želim da ga ispravim i kažem mu da ga nikad nisam doživljavala na taj način, jer bih tako upropastila trenutak. Da, smatrala sam ga najlepšim dečkom na našoj fudbalskoj sceni. Da, godinama sam ga gledala poput božanstva. No, nikad tu nije bilo ničeg romantičnog.

Zvuk lomljave, koji dopire sa sprata, nas natera da se odvojimo jedno od drugog. Posmatra me zbunjeno, ne shvatajući šta se dešava, a ja samo uzdahnem. 

Kiril se probudio.

"Ne znam se da li ćeš razumeti, ali ja večeras moram da spavam pored njega. On se od mene nije odvajao kad god sam bila loše i ja sad moram da mu se odužim za to.", molim ga pogledom da razume i da ne pravi problem. Volim ga i odrekla bih se mnogo čega zbog njega, no ne i prijateljstva s Kirilom.

"Всё нормально. Я же понимаю.", osmehne mi se, očito ni najmanje ljubomoran zbog ovoga. Слава Богу.

"Volim te.", spustim usne na njegove, samo za trenutak, jer se već u narednom momentu lomljava ponovo začuje. Uz frustirani uzdah se odvojim od njega, pa uprkos bolu, koji osećam, požurim uz stepenice.

Zastanem na vratima Kirilove sobe, pogledom analizirajući štetu, koju je učinio. Ram, koji smo zajedno posmatrali prethodni put kad sam bila ovde, sad je razbijen u paramparčad. Na podu vidim i deliće jedne od Avrorinih omiljenih vaza.

No, ono što me zapravo brine i što me zapravo boli je položaj u kom ga zateknem. Sedi na podu sobe, među svim onim komadićima stakla, i tiho, skoro nečujno, jeca. Desna ruka mu je krvava, zbog čega se u roku od dve sekunde pronađem pored njega.

Pokušavam da ga podignem na noge, kako bismo otišli u prizemlje po prvu pomoć. Da ga ostavim samog ne smem, jer trenutno nije priseban. Plašim se da bi mogao sam sebi da naudi. 

Valjda, jer sam i sama jednom pokušala isto.

"Obećavam ti, Kiril, preživećeš."

Mišljenje? 💙