𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•10•

☝ Refren mi se veoma dopada, jer ima taj neki etno vajb 😍 A i da se ne lažemo, ne znam ni jednu pesmu Miše ili pak Mota da mi se nije dopala 😅🙈 ☝

"Želite da čujete šta ja očekujem od vas?", posmatram ih zbunjeno, jer nisam očekivala da ih interesuje moje mišljenje. Nakon što potvrde da žele da čuju, zamislim se. Ne želim da im povredim osećanja, a istina je da su mi očekivanja ravna nuli.

"Od vas očekujem jedino da ostavite srce na terenu. Ostalo mi je sve nebitno.", budem iskrena s njima. Toliko su bar zaslužili.

"Ne misliš da možemo da pobedimo?", Aleksejev glas mi da do znanja da sam ipak uspela da im povredim ego.

"Nije bitno šta ja mislim, već jedino šta vi mislite. Ako vi iskreno verujete u pobedu, onda ni ja nemam drugog izbora nego da i sama verujem u to da će Šalke sutra pasti. Dokažite svima, koji ne veruju u vas, da greše. Ali, ponavljam, ja ću biti zadovoljna bilo kojim rezultatom, ako znam da ste dali sve od sebe."

Ne mogu da očekujem od njih nešto što ni sama nikad nisam uspela da ostvarim. Mislim da će ta žal za nekim boljim rezultatom u Evropi, ostati deo mene zauvek.

"Блин, u nas ni naš sopstveni trener ne veruje.", Anton opsuje, a ja nemam pojma kako ovo da popravim. Divota. Šta da radim, kad jednostavno ne verujem u naše šanse?

Kiril mi uputi rekao sam ti pogled, na šta prevrnem očima. Taman što zaustim nešto da im kažem, prekine me zvuk nečijeg telefona.

"Koliko sam vas puta molila da ugasite zvuk, pre treninga?", upitam uz uzdah, svesna da su zaista beznadežan slučaj.

"Ovo je tvoj.", Kiril mi doda telefon, a ja se sva spetljam. Zaista divota. Još jedan kiks pred timom, baš pred sutrašnju utakmicu.

Ugledam ime na ekranu, pa opsujem ispod glasa, jer sam zaboravila da danas dolazi.

"Ima li još ko kakvo pitanje?", okrenem se ka njima, dok su mi misli još uvek na telefonu, koji ne prestaje da zvoni.

"Onda ste slobodni.", dam im odobrenje da napuste teren, pa nervozno prihvatim mamin poziv.

"Zašto se ne javljaš?", odmah me napadne, na šta prevrnem očima.

"Zato što sam još uvek na stadionu. Zaboravila sam da pomerim trening.", glava mi je u totalnom haosu poslednjih dana.

"Oh divno. Znači ja sam iz Jaroslava uspela da dođem, pre nego ti iz centra Moskve?", kako me frustrira to što znam da je u pravu, pa ne mogu da se ljutim na nju.

"Давай, пожалуйста, iskritikuj me i ti, pošto mi nije bilo dovoljno kritika za danas. Zar ti nisam dala rezervni ključ?", jednom rukom držim telefon, dok drugom pakujem svoje stvari.

"Nisam mislila da će mi trebati.", kaže mrtva 'ladna, a ja na trenutak zastanem smirujući disanje.

"Biću tu za nekih dvadeset minuta. Naredni put ponesi ključ.", prekinem poziv, pa se zaputim ka parkingu. U hodniku naletim na još malo pa kapitena, koji je naravno morao da me primeti.

"Zaista ne veruješ ili je to neki novi ženski trik?", zašto sam mu, pobogu, od svih dana, ja baš danas zanimljiva?

"Ne verujem.", hladno odgovorim, jer me već iritira što moram da im se pravdam.

"Zašto?", proučava me pogledom, pokušavajući da me pročita. Zaustavim se u mestu, pa ga pogledam.

"Zato što ne verujem u sebe, kao trenera. S vama to nema nikakve veze. Zadovoljan?", upitam nervozno, a on ćuti i još uvek me posmatra.

"Moj ti je savet da ubuduće imaš više vere. Ne znam jesi li svesna toga, ali radiš odličan posao.", zbunjeno spustim pogled, jer ne znam kako očekuje da reagujem.

"Dopuštaš idiotima da ti uđu u glavu i da se onda igraju s tobom, a to ti ne valja. Zapamti, Ala, ovo je tvoj klub.", osmehne mi se, pa nastavi dalje niz hodnik, ostavivši me da gledam za njim.

Zašto baš uvek mora da ima neki savet? 

Na svako moje pitanje, on ima odgovor, i to polako počinje veoma da iritira. Želim sama da se izborim sa svim svojim problemima, no to je pored njega prosto nemoguće. 

Zašto baš uvek mora da ispadne heroj?

•••

"Želim da vam se izvinim. Nije bilo fer s moje strane da vam kažem kako ne verujem u vas, kad to nije istina. Vi ste odličan tim i zaslužujete pobedu više nego iko drugi. Stvar je u tome što ja nisam trener s kojim to možete."

Celu prethodnu noć sam razmišljala o razgovoru s njim, pa me je samim tim san zaobišao. Sad tako nenaspavana i sa podočnjacima do poda, stojim pred momcima i molim ih za oprost. Uskoro treba da izađu na teren i zaista ne bih volela da to urade ljuti na mene.

Osetim njegov pogled na sebi i već znam da ovo nije ono što je želeo da čuje od mene. Poručio mi je da verujem, a ja nemam snage za to. Ne još uvek.

"Izgleda da ovde nekom treba doza samopouzdanja.", Aleksej me privuče u zagrljaj, na moje i na iznenađenje svih ostalih u prostoriji. Istina, znamo se godinama, no ovo svejedno nije nešto što sam očekivala.

"Je l' osećaš?", upita me uz osmeh, nakon što se odvoji od mene, a ja ga tupo posmatram, ne kapirajući uopšte šta se dešava.

"Šta?"

"Poklonio sam ti deo svog samopouzdanja. Ja ga ionako imam previše.", cela svlačionica prasne u smeh, pa ni ja ne budem izuzetak. Odakle mu samo ovakve stvari padaju na pamet?

"Hvala ti, Aleksej, ali nisam sigurna da to baš tako funkcioniše. U svakom slučaju, hvala na tako lepom gestu.", iskreno mu se osmehnem, polako postajući svesna koliko sam sreće s njima imala. 

Evo na primer Aleksej. Ima predugačak jezik i često nas zna sve uvaliti u probleme, ali je zapravo prava duša. Istina, najčešće ne razmišlja o tome kakve će posledice njegovi postupci imati, no na kraju dana, ono što je mnogo važnije je što uvek znaš da možeš da računaš na njega.

"Hajde momci, vreme je da isprašimo Nemce. Nisu mogli da nas pobede četrdeset i pete, neće vala ni danas.", ponovo uzme na sebe odgovornost da ih motiviše, no ja ovaj put nisam oduševljena tim postupkom.

"Только Локо, только победа!", ponovo napuste svlačionicu uz navijački poklič.

"Smolov.", zaustavim ga, pre nego što i sam ode, čime zaradim njegovu pažnju.

"Već si zaslužio traku, prestani da se trudiš.", ne može nastaviti da mi pomaže. To nema nikakvog smisla.

"O čemu pričaš?", posmatra me zbunjeno, a ja se polako ježim na njegov pogled.

"Prestani da mi pomažeš. Ne treba mi tvoja pomoć, ne trebaju mi tvoji saveti. I sam si rekao - ovo je moj klub. Na meni je da se nosim sa svim što ta činjenica donosi.", posmatra me par trenutaka, pa odmahne glavom u neverici.

"Prestaću, kad ti prestaneš da očekuješ samo loše od ljudi. Ne gledaju te svi kao invalida i ne pomažu ti svi samo iz sažaljenja. I pomiri se već jednom s tim da neko sasvim iskreno veruje u tebe.", uz primetno razočaranje napusti prostoriju, ponovo me ostavivši bez teksta.

Никогда его не пойму.

Deo ranije, jer mi se užasno spava 🙈 Iz nekog, meni nepoznatog, razloga sam kao komirana ceo dan, a ne može se reći da sam nenaspavana 😏

Znam, znam, prošli smo tek osminu knjige i mnogo sam dosadna, ali volela bih da čujem vaše iskrene komentare 😅💙 Kako vam se čini Ala? Kako vam se čine momci? Ko vam je omiljeni lik? 🙈💙

Ne mogu da ne spomenem Lukin gol protiv Bugarske, iako zapravo nisam gledala tekmu i mada znam da je u pitanju samo penal 😂 Kad smo već kod Luke, definitivno se moram naterati da dovršim Oduzetu 😅 Nadam se da razumete da mi je nakon mesec dana danonoćnog pisanja Trenera bila potrebna mala pauza od Wattpad-a, ali svakako ne planiram da je ostavim onako nedovršenu 🙈💙