𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•59•

"Kako sam samo srećan što ćemo naredne tri utakmice igrati u Moskvi.", Anton komentariše, nakon što se ponovo nađemo na moskovskom tlu. Ne umaraju toliko ta dva sata između Sočija i Moskve, koliko doba u koje dolazimo.

Uveliko prošlo jedan.

"Šta se ti žališ kad si sve vreme sedeo na klupi? Nisu tebi noge plave.", zar bi moglo da prođe bez svađe blizanaca?

Mada, nije da Aleksej nije u pravu. Primio je mnogo udaraca tokom utakmice, ali, verovatno ne bih ni obratila pažnju na to, da mu nisam videla noge nakon toga. Pune su modrica i posekotina, u najmanju ruku kao da se s nekim tukao.

"S tim u vezi - kad ću ja ponovo na teren?", Anton pita, na šta prevrnem očima, jer mi je mozak ionako previše umoran.

"Kad Vasiljev kaže da si za to sposoban. Nisi još odradio ni prvi trening, polako.", prošle su tek dve sedmice od njegove povrede, a on bi već na teren. Na koga li me to podseća?

"Ćuti i odmaraj, dok još možeš.", Dima se nadoveže, na šta Anton prevrne očima. Uvek je ovako. Dima i Aleksej kukaju što nikad nisu odmorni, a Anton je pak suprotna priča. Njemu fudbala nikad dosta.

"Давайте, polako, jedan po jedan.", već zevam, no moram da ih prebrojim. Kad bih to samo jednom preskočila, nekoga bismo najverovatnije ostavili na aerodromu. To mi ni slučajno ne treba.

Nakon što se uverim da su svi tu, dam Andreju znak da krene ka stadionu. Ispružim se preko Kirilovog i mog sedišta, pošto on svakako nije tu, i sklopim oči. Samo me jedan trenutak deli od toga da utonem u san, kad nečiji telefon zatrešti i osujeti me u toj nameri.

Po prvi put sam umorna toliko da bih i bez lekova mogla da zaspim, ali naravno da je to nemoguće. Nikad se neću naspavati.

Narednih sat vremena do stadiona se očajnički trudim da odspavam bar pet minuta, no džaba. Kad Andrej parkira autobus pred arenu, momci, koji su do malopre kukali kako su veoma umorni, ga trčeći napuste. Odmahnem glavom, jer kapiram da nikad neće biti normalni, pa se ljubazno pozdravim sa Andrejem.

Vučem se do svog automobila, jedva odižući noge od tla. Blago se osmehnem, kad shvatim da me Feđa čeka. Pretpostavila sam da će i on, kao i svi ostali, šmugnuti kući kako bi se iole naspavao za sutra.

"Daj ključeve, ja ću da vozim. Deluješ kao da ćeš zaspati za volanom.", nasmejem se, pa iz džepa izvadim ono što je tražio. Vožnja mi ionako oduzima sve više energije, a i bez toga je nemam baš mnogo.

"Kako ti još uvek imaš energije?", posmatram ga u neverici, jer, za razliku od svih nas, on uopšte ne deluje umorno.

"Dugogodišnje iskustvo.", odgovori uz osmeh, ali i kod njega u očima primetim naznake umora. Volela bih kad bi brinuo o sebi, koliko brine o meni.

"A lekovi za probleme s nesanicom?", setim se da sam par puta videla tu kutiju, no nikad ga ništa nisam pitala.

"Ne pijem to sranje. Bili su mi potrebni jedan kratak period, jer mi je mozak bio previše aktivan da bih mogao da spavam, ali više ne.", nasmejem se odgovoru, pa zatražim objašnjenje za tu aktivnost.

"Šta je tebe moglo toliko da muči da ne spavaš?", par trenutaka me posmatra, a onda me zatekne svojim odgovorom.

"Ti."

Gledam ga iznenađeno, jer to zaista nisam očekivala. Zbunjeno ponovim za njim, ne kapirajući kako sam ga ja to mučila.

Parkira pred mojom zgradom i izađe iz automobila, izbegavajući da mi da odgovor na postavljeno pitanje. Uzdahne kad shvati da neću krenuti za njim, dok ne čujem ono što me interesuje.

"To je bio period kad sam tek počeo da shvatam šta zapravo osećam prema tebi i nije mi baš bio tako lagan. Kad god bih legao da spavam, ti bi se pojavila u mojim mislima i onda bih proveo noć analizirajući situaciju u kojoj sam se zatekao. Nisam naročito ponosan na to i voleo bih da ne pričamo o tome."

Rukom uhvatim njegovu majicu, pa ga privučem u poljubac. Odvojimo se nakon što nam ponestane daha, a na licima nam blistaju osmesi. On je najlepše što mi se u životu desilo.

Pričamo o nekim glupostima dok hodamo ka stanu. Oduvek sam volela tih svojih pedeset kvadrata mira, ali otkako je on svakodnevno tu, volim ih još više. Stvar po stvar, sitnica po sitnica, i neprimetno se uselio kod mene. 

Dugo sam verovala da će mi smetati da ponovo živim s nekim, ali sad uživam u tome. Svaki dan, u kom se ujutru probudim u njegovom naručju, je savršen dan.

Odnese naše stvari u spavaću, a ja se za to vreme izvalim na kauču u dnevnoj. Nemam snage da palim televizor, zbog čega jednostavno ostanem da ležim pogleda usmerenog u plafon.

"Эй, hteo sam da ti kažem nešto, dok nisam zaboravio.", skrenem pogled ka njemu, posmatrajući ga upitno.

"Razgovarao sam sa klinikom iz Rima, na kojoj su mi operisali rame prošle godine. Doktor je voljan da mi učini uslugu i pogleda tvoje koleno.", pogledam ga zbunjeno, jer nisam očekivala da će zaista nešto smisliti. Više sam mislila da je to prosto rekao kako bi me u trenutku smirio.

"Sumnjaš u stručnost mog doktora?", upitam to kao šalu, ali vidim da to nije tako shvatio. Divota, Ala. Ko zna koliko mu je samo vremena trebalo da stupi u kontakt s njima, a ja sam upravo zvučala nezahvalno.

"Ну прости, Федь, znaš da nisam tako mislila. Cenim to što mi činiš uslugu, ali koleno je trenutno poslednje na šta mogu da mislim."

Ovih poslednjih mesec dana će biti naporno. Utakmice su nam na svaka tri dana, a ulog je preveliki da bismo i jednoj od njih neozbiljno pristupili. Nema otaljavanja posla. Nema vremena za odlazak u Rim.

"Блин, Ala, zar zaista ne kapiraš koliko te volim? I ne činim ti nikakvu uslugu, već iskreno brinem za tebe i tvoje zdravlje, jer mi je stalo. Želim budućnost s tobom. Želim brak, decu i dom.", priča kao navijen, što je za njega prava retkost, a ja sve to propratim samo zbunjenim pogledom.

Osećam da mi se oči pune suzama, dok se u sebi pitam čime sam ga zaslužila ovako divnog.

"Uprkos svemu?", zna da mi budućnost nije baš tako svetla, no i dalje želi da bude deo nje.

"Uprkos svemu."

Znam da je više subota, nego petak, al' jebiga, u rasulu sam 🙈 Srećna Nova svima i veoma mi je žao što deo ovoliko kasni 😅💙

Mišljenje? 💙