𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•41•

Pakujem kofer, jer se sutra vraćamo za Moskvu. Ostala nam je još utakmica protiv Spartaka, ali već je izvesno da je trofej naš. Bio je ovo jedan lep, no poprilično kratak odmor.

Moje pakovanje prekine kucanje na vratima.

"Свободно.", nastavim da slažem majice u kofer, ne obraćajući naročitu pažnju na gosta. Zvuk koraka prestane, kad se nađe na vratima moje sobe, pa zbunjeno podignem pogled. Osmehnem se, zbog načina na koji me posmatra.

"Treba pomoć?", ponudi se, što kroz osmeh odbijem. Ionako sam skoro završila.

"Jeste spremni za Spartak?", upitam, dok ubacujem i poslednji šorts u kofer. 

"Pravo pitanje je - imaš li mesta za trofej?", smesti se na mom krevetu, ne obraćajući pažnju na moj neodobravajući pogled.

"Neko će te videti tu i kako ćeš onda to da objasniš?", ton mi je ozbiljan, jer oboje znamo da ovo što se dešava nije po pravilima.

"Previše paničiš. Momci su zauzeti pakovanjem i neće biti gotovi u skorije vreme, tako da me niko ne može videti ovde.", uveren je u to što priča, ali ja baš i nisam sigurna. 

To što sam sebi dopustila priliku da ga bolje upoznam i što smo razmenili par poljubaca, ne znači da sam uverena u ovo među nama. Sve je još uvek na staklenim nogama.

"Расслабься, Ala. Treba ti odmor.", potapše mesto pored sebe, na šta uz osmeh prevrnem očima. Znam da ne bi trebalo da ga slušam, ali svejedno legnem na krevet pored njega. Pogledi su nam na plafonu, dok smo oboje izgubljeni svako u svojim mislima.

"Razgovarala si s Maksimom?", upita, s jedva primetnom nervozom u glasu.

"Nisam. Razgovaraćemo kad dođem u Moskvu.", kapiram da mu to ne da mira, ali nisam tip osobe, koja će raskinuti preko poziva ili pak poruke. To mi deluje previše nezrelo.

Primetim kako me posmatra, pa se i ja okrenem ka njemu.

"Maksim i ja smo gotova priča.", zaista to mislim. Ne znam kako će se ovo među nama razvijati, ali znam da ga nikad ne bih zavlačila. 

"Znam, samo mi ne prija misao da sam poljubio tuđu devojku. Ne želim da ja budem razlog nečijeg raskida.", blago se osmehnem, pre nego što spustim usne na njegove.

"Nisi ti razlog. On je."

Privuče me u svoje naručje, dovoljno blizu da mu čujem otkucaje srca. Ne kapiram ni zašto, ni kako, ali taj zvuk me uvek smiri.

Taman što pomislim kako bih mogla provesti večnost ovako, naš mir naruši lupanje na vratima. Ukočim se, jer ne znam kako ćemo objasniti ovo. On, za razliku od mene, deluje sasvim smireno.

Krene ka vratima, a ja zbunjeno hodam za njim, pitajući se da li je lud. Pa zna kako bi klub reagovao da nas vidi ovako.

"U redu, Ala, preneću momcima.", izgovori dovoljno glasno da ga i osoba s one strane vrata čuje, pa me još jednom kratko poljubi, pre nego što otvori vrata i izgubi se iz moje sobe. Pogled s njega usmerim na Kirila, koji još uvek gleda za Feđom.

"Jesu spremni za utakmicu?", upita, a ja odahnem, jer nas nije provalio. Čak ni njemu ne želim da priznam da polako padam na našeg glavnog napadača.

"Pravo pitanje je - da li imam mesta za trofej? Tako bar Smolov tvrdi.", citiram ono što je rekao, pre nego što smo sasvim zaboravili na fudbal.

"Vidim da si se već spakovala.", spusti pogled na zatvoren kofer, a onda se baci na krevet, na kom smo nas dvoje do malopre ležali.

"Posle utakmice ću ionako biti umorna, pa mi nikako neće biti do pakovanja. A ujutru rano krećemo za aerodrom."

Čeka nas Moskva i nastavak sezone. No ono što me trenutno brine više od toga je ovaj naš nedefinisani odnos. Kad se vratimo kući, biće još teže, nego što je sad.

"Deluješ mi zabrinuto.", naravno da mu ništa ne može promaći. Ponekad bih volela da me ne poznaje tako dobro.

"Razmišljam o nastavku sezone. Tek sad počinje prava borba."

Imala sam priliku da vidim i Zenit, i Spartak na terenu i jasno mi je da ćemo morati da radimo još više, ako želimo tu titulu.

"Bolje razmišljaj o svom kolenu, nego o tome."

Rekao mi je da podržava moju odluku da se žrtvujem zbog fudbala, ali me s druge strane stalno kritikuje zbog toga. Ne kažem ništa na to, jer ne želim da se posvađamo, pa umesto toga bacim pogled na sat.

"Treba okupiti momke. Nije nam ostalo previše vremena do utakmice.", sve samo da ne sedim u sobi i pričam o mom zdravstvenom stanju s njim. Jedina osoba, s kojom još mogu da pričam o tome, je Feđa, i to samo zato što nikad ne vidim neodobravanje u njegovom pogledu. Iskreno podržava moju odluku, a to mi je trenutno neophodno.

Pokupim telefon i ključ karticu od apartmana, pa mu dam znak da krene. Prevrne očima, jer zna da ga namerno ignorišem. Spustimo se na sprat ispod i produžimo ka hodniku, u kom su momci smešteni. Planiram da obiđem sobu po sobu, ne bih li ih sve skupila.

"A što ti nisi rekla Smolovu da ih okupi?", upita, a meni se srce spusti u pete. Zar zaista sad moramo da se vraćamo na to?

"Zaboravila sam. Pričali smo o taktici za utakmicu, pa mi nije ni palo na pamet.", pokušavam da se izvučem iz situacije, u kojoj sam se našla.

"Mnogo si ti meni smušena u poslednje vreme.", zeza me, na šta prevrnem očima.

"Čeka me raskid, a to nisam radila od srednje škole."

Ivan je bio poslednji s kojim sam raskinula, a i to je bilo pre osam godina. Priznajem, bilo mi je teško da ga ostavim, naročito jer je objašnjenje bilo poprilično okrutno. Između tebe i fudbala, ja biram fudbal.

Ovaj put su stvari dosta drugačije. Ostavljam Maksima, jer nismo jedno za drugo. Ostavljam ga, jer me nikad ne bi razumeo i jer ne bi mogao da bude sa mnom, jednom kad koleno prestane da mi funkcioniše. Ostavljam ga, jer mi nije suđen.

Saberem se, pre nego što pokucam na vrata apartmana, u kom su blizanci. Uposlim ih da krenu s drugog kraja, kako bismo pre okupili tim. Pred narednim vratima zastanem na trenutak, jer znam čiji je apartman u pitanju.

"Давай, Feđa, otvori, u kupatilu sam.", čujem Dmitrijev glas i pripremim se na novi susret s tim smeđim očima.

Otvori vrata, pa me zbunjeno pogleda. Pokušavam da smirim otkucaje srca, jer stoji preda mnom bez majice. Dopustim sebi da ga samo na trenutak odmerim, što mu ne promakne.

"Želim obojicu da vas vidim na terenu, najkasnije za deset minuta.", osećam da mi ponestaje daha, zbog pogleda, koji je prikovan za moje usne.

"U redu, Ala, vidimo se na terenu.", odgovori mi uz osmeh, očito veoma zadovoljan načinom na koji reagujem na njegovu blizinu. 

Neću ni dočekati kolica, ubiće me ovo s njim.

Znam da ste jedva dočekali ove mirne romantične delove 😂 Ali ne nadajte se previše 😜 Treba imati u vidu da knjiga ima osamdeset delova i da ne može sve da bude tako savršeno 😏 Ne bih to bila ja da jeste 😂💙