𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•64•

"Osvojiće titulu bez mene.", Anton zakuka, jer su momci upravo postigli i treći gol.

Očekivala sam tešku i ravnopravnu utakmicu, ali ovaj put moje pretpostavke nisu bile dobre. Prvih deset minuta je još i bilo tako, a onda je pao prvi gol u našu korist. Ubrzo nakon prvog usledio je i drugi i odbrana im se od tog momenta u potpunosti raspala.

"Sedi tu i ćuti. Tek si se vratio treninzima, a već bi na teren. Zar treba da te pošto-poto rizikujem?", namršteno ga pogledam, jer se sve više ponaša kao Aleksej. Povreda je veoma loše uticala na njega.

"Zar nije malo ironično što mi to ti pričaš?", upita uz osmeh. Izgleda da ga cela ova situacija zabavlja.

"Ну давай, Anton, budi normalan. Какого чёрта ćeš na terenu, kad je utakmica već rešena?", razumela bih da je rezultat drugačiji, pa da onda kažemo kako želi da pomogne ekipi. No on bi da rizikuje još dužu pauzu zbog pobede, koja je skoro pa osigurana.

"Hoću da se upišem u strelce, kad već svi daju golove. Zamisli postignemo šesticu, a ja nisam dao nijedan.", tragedija, nema šta.

"Zar ne možeš da sediš s mirom i sačekaš utakmicu protiv Rostova u sredu?", ja ga čuvam za drugu utakmicu polufinala kupa, a on je navalio da uđe na teren.

"Ne mogu, Ala, nemoj to da mi tražiš. Osećam se dobro. Čak mi je i doktor dao potvrdu da mogu na teren.", ne prestaje da me nagovara, u nadi da ću u jednom trenutku popustiti. Namrštim se na sam spomen doktora.

"Doktoru ja ništa ne verujem, tako da mi ga džaba spominješ.", vratim pogled na momke, koji su upravo u napadu. Ribus centrira na dalju stativu, gde nema nikoga, pa dobijem priliku da vidim kako se Feđa lupi po glavi, jer je čekao taj centaršut na bližoj stativi. Ne znam samo što se nervira kad je odradio ogroman posao, postigavši onaj prvi gol.

"Da me ti ne teraš da sedim na klupi, sad bih bio tamo gde je centaršut završio i postigao bih gol.", povlačim sve što sam ikad rekla o Alekseju. Anton je ipak naporniji.

"Блин, dosado, ući ćeš u drugom poluvremenu. Доволен?", odlučim da popustim, jer nemam živaca da se svađam s njim. Ako želi da se povredi, ja mu tu ne mogu ništa.

"A što tek u drugom? Što ne sad?", prostrelim ga pogledom, pošto sad već preteruje.

"A što ja ne bih rekla Adrianu da prihvati jednu od onih silnih ponuda, koje se pominju?", prelazni rok još uvek nije ni počeo, a pola mog tima se već sad povezuje sa ekipama iz liga petice. Očekujem da će me Adrian pitati za mišljenje, pre nego što reši da mi rasproda pola tima.

"Ma kakvo to, meni se sviđa ovde. Koga briga za lige petice, kad niko nema ovakvog trenera?", prevrnem očima, svesna zbog čega me odjednom tako hvali.

"Ako ućutiš, ući ćeš na poluvremenu. No, ako nastaviš da kukaš ostaćeš do kraja utakmice na klupi.", makar morala da ga slušam još šezdeset minuta. Pokunjeno klimne glavom, pa se okrene ka momcima i lopti, koja leti po terenu.

Odigrali smo dosta dobrih utakmica, naročito u Evropi, ali ni u jednoj nismo bili ovako efikasni. Tri od četiri šuta u okvir gola su završila kao golovi. I ostali statistički parametri su podjednako dobri, zbog čega zaista ne mogu da im pronađem ijednu manu danas.

Sudija označi kraj prvog poluvremena, a ja odahnem, jer neću više morati da slušam Antona. Naravno, nisam baš zadovoljna što će na teren tako brzo, mada verujem da se oseća dobro, kao što kaže. No, u pravu je. I sama sam bila ista i zbog toga nemam pravo ništa da mu kažem.

"Ljoša, šta kažeš na četrdeset i pet minuta odmora?", biće mi preko potreban u sredu za kup. Posmatra me širom raširenih očiju, kao da ništa ne kapira.