𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•50•

👆🏼 Moram da podelim ovo savršenstvo od klipa s vama 💙 👆🏼

"Рада снова вас видеть.", osmehnem se momcima, zaista srećna što sam se vratila s odmora.

Ostati u Jaroslavu nakon svađe s Marinom nije bilo nimalo prijatno, tako da sam se u Moskvu vratila ranije nego što sam planirala. Poslednjih par dana sam provela na stadionu, planirajući treninge, jer drugih obaveza nisam imala. Istina, Kiril me pozvao da dođem kod njegovih u Vladimir, ali nisam želela da im smetam.

"Kako je bilo na pauzi?", postavim pitanje, na koje znam ko će prvi dati odgovor. Gledala sam utakmice i jasno mi je šta imaju da kažu na to.

"Адски!", smejem se Ljošinoj reakciji, iako sam je i očekivala. 

"Zašto?", pravim se blesava, mada već pretpostavljam šta je razlog. Ponovo je ušao s klupe, umesto da igra startnu.

"Ono je đavo! Na prosečnoj oceni bi mi i Mesi zavideo, a on Ozdoevu da prednost. Где тут справедливость?", nije da ne razumem njegovu ljutnju. No dosad bi trebalo da je shvatio da kod Čerčesova igrači Zenita uvek imaju prednost.

"Šta ti kukaš? Bar si ušao. Ja sam devedeset minuta sedeo na klupi, a mogao sam lepo da ležim kući i uživam.", Anton se nadoveže, iznerviran i više nego brat.

"Ukratko, Ala, svi smo prošli loše, sem Feđe. Samo je on dobio mesto u startnoj i devedeset minuta na terenu.", Dmitri pokuša da zatvori temu zvanu Reprezentativna pauza, što im uz osmeh dopustim.

Nisam ni očekivala drugačije reakcije. Njih šestorica su otišli s nacionalnim timom, a samo su dvojica imali priliku da zaigraju. I to jedan od njih samo petnaestak minuta. No to nikako ne menja njihov položaj u klubu.

"Ну, kod mene ste zato uvek u startnoj.", našalim se s njima, mada nisam sigurna koliko su raspoloženi za šalu. Aleksej se nasmeje pa ponovi kako bi mu život bio i lepši i lakši kad bih im ja bila i selektor.

"Давайте sad da se fokusiramo na utakmicu pred nama. Ostalo nam je još samo deset kola i nema mesta greškama."

Još samo dva meseca i moja prva sezona će biti završena. Ako Bog da, uspešno.

"S kim uopšte igramo?", par trenutaka samo posmatram Ljošu, a onda se nasmejem, jer ovo tako liči na njega.

"S Rubinom, idiote.", Anton ga udari po glavi, na šta ovaj zakuka, kao malo dete.

"Smolov, povedi trening. Vraćam se za pet minuta. Bez zabušavanja.", Kiril još uvek nije uspeo da se vrati iz Vladimira, tako da sam prepuštena sama sebi. Osetim par zbunjenih pogleda na sebi, dok koračam ka svojoj kancelariji.

Zatvorim vrata za sobom, pa iz ladice izvadim kutiju lekova. Znam da mi jedna neće biti dovoljna da preguram današnji trening, zbog čega odmah progutam dve, jednu za drugom. Više ne mogu da se setim kako izgleda normalan život, bez ovolikih lekova.

Narednih par minuta sedim u tišini, dok čekam da organizam reaguje na lek. Misli mi ponovo odlutaju do mame i naše svađe, no, koliko god da mi je žao zbog toga, nemam snage da ispravim stvari. Imam toliko drugih problema, koji su mi na neki način preči.

Osetim blago olakšanje, što znači da je lek napokon delovao, pa se vratim nazad na teren. Momci se zagrevaju, prateći sve što kapiten radi, na šta se osmehnem. Ima veći uticaj na njih, od mene, ali je to odavno prestalo da mi smeta.

Listam planove, na kojima sam radila, što privuče njihovu pažnju.

"Ova i definitivno nije normalna. Izgleda da moraš da budeš lud kako bi bio trener.", Aleksej izgovori, čime zaradi Feđin namršteni pogled. On će me tek kritikovati, jer nisam poslušala njegov savet. Lepo mi je rekao da ne razmišljam o poslu, ali ne bih ja bila ja, kad bi to moglo tako.

"Tebi se, Aleksej, izgleda dopalo da budeš na klupi. Nije meni problem da ti ispunim želju, samo reci.", ućuti se, jer će u suprotnom zaista biti kažnjen. 

Već smo pred kraj treninga, kad se Adrian pojavi na terenu. Samo mi je još on danas falio. U tišini se smesti na moju klupu, ne prekidajući nas. Mogu da primetim kako ga Feđa s vremena na vreme namršteno pogleda, što kod mene svaki put iznova izazove osmeh. Ljubomora mi nikad nije bila privlačnija.

"Vidimo se sutra u deset.", pozdravim se s momcima i dok oni odu ka svlačionici, ja priđem klupi, kako bih pokupila svoje stvari. Tako želim da se izvalim na svom voljenom krevetu i malo odspavam, dok je dejstvo lekova još prisutno.

"Привет, Ala.", Adrian ne propusti priliku da me odmeri, a ja se već ježim na to. Da li će nekad shvatiti da nisam ni najmanje zainteresovana?

"Добрый день.", ljubazno se nasmešim, dok kupim svoje beleške. Taman što rukom pođem ka jednom od papira, nađe se u njegovim rukama. Pogledam ga zbunjeno, jer mi nije jasno šta izvodi. Ionako mu je fudbal sasvim stran jezik.

"Šta kažeš da odemo negde na ručak? Nismo još proslavili uspeh u Evropi.", zenice mi se prošire, a mozak totalno zablokira. Ako ga odbijem, ubeđena sam da ću sebi samo stvoriti još više problema. No, isto tako ne želim ni da pristanem, jer mi je ta ponuda degutantna.

Osetim kako mi kamen padne sa srca, kad začujem Feđin glas. Слава Богу.

"Эй, Ala, imamo problem sa Dmitrijem. Ne oseća se dobro.", mislim da mu se nikad nisam više obradovala.

"Простите, moram ovo da rešim.", ljubazno se osmehnem Adrianu, a onda zapalim za Feđom, što dalje od njega. Nikoga u svom životu nisam ovako izbegavala.

"Nalupaću ga, Irine mi moje. Nek više prestane da se mota oko tebe.", iznerviran je i da nismo na stadionu, sad bih mu skočila u zagrljaj iz zahvalnosti. Uvek je tu kad ga trebam.

"Ты в порядке?", zastane, pa se okrene ka meni. Zabrinuto pređe pogledom preko mog lica, čekajući moj odgovor.

"Sve je u redu, ne brini. Kako si znao?", jedino objašnjenje, koje ja imam, je da ima šesto čulo.

"Nisam, Dmitriju stvarno nije dobro. No, svakako sam imao predosećaj. Kao da bih i mogao da ostavim devojku s onim kretenom."

Pogledam ga iznenađeno, jer sam mislila da je Dmitrij samo izgovor, pa požurim ka svlačionici.

"Ala, блин, ponovo hramlješ. Je l' mnogo boli?", naravno da mora da primeti. Ništa nikad ne može da mu promakne.

"Ne znam, ne osećam. Popila sam duplu dozu lekova.", posmatra me u neverici, ali ne uspe ništa da kaže, jer sam već u svlačionici.

"Что случилось?", zabrinuto priđem Dmitriju, oko kog su se momci okupili.

"Zglob.", kroz bolove promumla, a meni se pogled odmah spusti ka mestu, za koje se drži. Natečeno.

"К чёрту, šta da radim s vama?"

Mišljenja? 💙