𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•17•

☝Jedna od najdražih pesama 😍☝

"Kad ćemo na onaj ručak što sam ti dužna?", uz osmeh, pozdravim Pavela, koji već uveliko sedi na recepciji. Početak njegovog radnog vremena je za mene, i nakon svih ovih godina, i dalje apsolutna misterija.

"Nakon onakve pobede juče, ništa mi nisi dužna.", uzvrati šaljivim tonom, izazvavši moj smeh. Zbunim se, nakon što primetim da se uozbiljio, pa pogledam u pravcu, u kom on već gleda.

"Dobro jutro, gospodine Smolov.", onaj šaljivi ton, koji koristi sa mnom, iščezne, a zameni ga strogo profesionalni. 

Iskoristim priliku da ga lepo osmotrim i definitivno ono što mi najviše bode oči su ta tamna stakla naočara. Nema ni osmeha, koji ga je sinoć krasio, ni one njegove prepoznatljive energije. I otpozdrav izostane, zamenjen samo kratkim klimanjem glave.

Mislim da su mi ovi simptomi isuviše poznati.

"Neko je izgleda imao mnogo bolju noć, nego jutro.", Pavel prokomentariše, nakon što nam se zvezda jučerašnje utakmice izgubi iz vida. Ne mogu da uzvratim šalom, kao inače, jer me osećaj razočaranosti polako preplavljuje.

Izgleda da sam očekivala previše od njega.

"Vidimo se posle.", rasejano se pozdravim s Pavelom, pa nastavim putem, kojim je on malopre prošao. Prođem pored svlačionice, propustivši da ih s vrata iste pozdravim, kao što to inače imam običaj da radim. Umesto toga, produžim na teren, radujući se suncu, koje se polako probilo kroz oblake.

Zadubim se u svoje papire, isključivši se bar na kratko iz realnosti. Ni sama ne kapiram zašto ovako reagujem, kad je u pitanju obična glupost. Ceo tim mi je bio u mnogo gorem stanju, pa se nisam osećala razočarano, kao sad. Tad sam osećala samo čisti bes.

"Svi su tu.", Kiril me obavesti, vrativši me u realnost. Spustim papire, koje sam jedva i pogledala. na klupu, pa ustanem spremna da otpočnem trening.

"Gde je Aleksej?", pitam zbunjeno, dok ih posmatram. Prvi red deluje tako pusto bez njega, da je nemoguće ne primetiti njegovo odsustvo.

"Kod Vasiljeva. Rekla si mu da ne dolazi na trening, jer si mu ti zakazala pregled.", uzdahnem, jer baš danas, kad bi mi njegove ludorije prijale, nije tu. Klimnem glavom, kao znak da sam razumela, pa ih pošaljem da trče. Ja se za to vreme vratim na svoju klupu.

Kiril mi nešto priča, ali ga ne čujem. Sva moja pažnja je usmerena na jednu osobu, dok tražim još neki dokaz o tome da je ostatak večeri proveo s flašom. Teško mi je da poverujem da bi, nakon svega što se desilo u toku prošle sedmice, došao mamuran na trening. No ipak, malopre mi je delovalo kao da se upravo to dogodilo.

Ćutke trči, ne odajući ni na jedan jedini način nagon za povraćanjem. Kao što je i sam rekao, šanse da se mamuran ne ispovraćaš tokom trčanja, skoro da ne postoje. Možda je ipak samo bio neraspoložen.

Uhvati me kako ga posmatram, pa mu se na licu obrazuje blag osmeh. Primetim da je mislima ponovo nekud odlutao, što iskoristim kako bih nastavila da ga proučavam. Deluje umorno, ali se, bez obzira na to, ne žali. Da li se taj čovek uopšte ikad i na šta žali ili je uvek ovakav profesionalac?

Uzdahnem, jer me ponovo uhvatio kako ga proučavam, pa sklonim svoj pogled s njega. Napokon se skoncentrišem na statistiku, koju držim u rukama, posvetivši se sasvim analizi utakmica u prethodnom periodu. Imali smo poprilično dobar period, ali neki segmenti bi ipak mogli da se poprave. Na primer korneri, koje veoma slabo realizujemo.

"Svesna sam da ste, nakon onakve utakmice juče i sinoćnog povratka za Moskvu, sigurno svi umorni. Verujte da razumem, jer i sama osećam umor. I znam da ste zaslužili odmor, zaista jeste, ali raspored nam to trenutno ne dozvoljava. Već prekosutra nas očekuje novo gostovanje u kupu, i koliko god ta utakmica delovala nevažno, moramo da ostanemo usredsređeni."

Shvatam da im, nakon pobeda protiv Šalkea i Zenita, utakmica sa jednom Baltikom iz druge lige ne deluje ni zahtevno, ni zanimljivo. No, protivnik se nikad ne treba potceniti. Istina, moraću da izvedem startnu postavu bez par ključnih igrača, jer ovim tempom neće još dugo izdržati.

"CSKA je izašao na teren opušteno, ne sumnjajući u svoju pobedu, pa ih je Tjumen izbacio. Spartak isto tako. Sigurna sam da ni vi, ni ja, ne želimo da nastavimo taj trend.", daju mi do znanja da i ovde žele pobedu. To volim da čujem.

"Želim da kažem još samo jednu stvar, pre nego što pređemo na kornere. Slažem se, nije fer od saveza što tri dana nakon gostovanja u Piteru, moramo da igramo u Kaljinjingradu. Nije fer, ali ne želim da čujem ijednu jedinu reč o tome u medijima. Šampioni nikad ne traže izgovore."

Provesti šest i po sati u avionu u tako kratkom vremenskom periodu je pravo mučenje, a da ne pričamo o još osam sati izgubljenih na aerodromu. No ako, ne daj Bože, izgubimo, ne želim da tražimo izgovore.

Nakon što sam im rekla, sve što sam imala, krenemo s vežbanjem kornera. Obzirom da Alekseja nema, Anton je danas zadužen za izvođenje istih. Dok se on namešta da šutne, ja priđem da namestim živi zid. Stanem zbunjeno pred Smolovom, kad primetim da mu oči izgledaju vodenasto.

"Jesi dobro?", upitam tiho, trudeći se da ne privučem pažnju ostalih.

"Mhm.", promumla kao odgovor, no ja ne bih bila ja kad bih se tako lako okrenula i nastavila dalje. Iznenadim i njega, i sebe, i ostatak tima, kad mi se dlan nađe na njegovom čelu. 

Gori.

"Nisi dobro. Imaš temperaturu.", istovremeno osetim i olakšanje, i zabrinutost. Olakšanje, jer nije mamuran, zabrinutost, jer nije dobro.

"Nije mi ništa. Dobro sam.", glas mu je promukao, što njegovom odgovoru daje prizvuk ozbiljnosti. 

"Imaš temperaturu i treba da ideš kući. Ako nastaviš da se naprežeš, možeš napraviti samo još veće sranje.", nisam doktor i ne razumem se u medicinu, ali sam mnogo toga naučila vremenom. Kad živiš sam tolike godine, moraš da naučiš da se brineš o sebi.

"Nema potrebe da idem. Sve je okej.", volela bih kad ne bi bio tvrdoglav u ovakvoj situaciji.

"Давай, братан, ne budi tvrdoglav. Idi kući, naspavaj se i bićeš kao nov.", Anton mu se obrati, jer vidi da mene ne želi da posluša. Našao je kad će da mi protivreči.

"Kiril, odvezi ga kući.", taman posla da ga pustimo da ode sam. Samo mi još fali da mi se glavnom napadaču nešto desi. Nismo prošli ni četvrtinu sezone.

"Nisam invalid. Došao sam sam autom i mogu sam i da se vratim.", prostrelim ga pogledom, jer mi njegov stav ide na živce.

"Pusti sad auto, Feđa. Pokupiću te ja ujutru, nije problem. Samo idi kući.", Antonu danas ubeđivanje ide mnogo bolje, nego meni. Hvala Bogu pa barem neko može da utiče na njega.

Još jednom me pogleda, pa uz frustrirani uzdah, krene ka svlačionici. Osećam da je ljut na mene zbog ovoga, ali nije me briga. Možda to trenutno ne vidi, ali ovo je za njegovo dobro.

"Eder, stani tu.", popunim rupu u živom zidu, pa nastavimo sa treningom, kao da se ništa nije desilo.

Ponoviću - njihov odnos nije romantičan, već isključivo profesionalan 😂😅 No ako to izuzmemo - kako vam se čini? 💙 I da, prošli put sam se smejala zbog svih vaših nagađanja, pa bih volela da vas pitam šta mislite s kim će Ala završiti? 😂

Inače, što se fudbala tiče, žao mi je i Partizana i Vojvodine, obe ekipe su igrale poprilično dobro 🙈 Nadam se da barem mi nećemo nastaviti ovaj negativan trend i ostaviti Srbiju bez ijednog kluba u Evropi 😅 Veoma nam je važna ta pobeda protiv Ararata 🙈 Kakva su vaša predviđanja? 💙