𝑇𝑟𝑒𝑛𝑒𝑟 ✅

•53•

"Izaći ćemo pred navijače i odgovoriti na sva pitanja, koja budu imali, a onda ćemo lepo svi svojim kućama, kako biste se odmorili za sutra.", to je jedini plan, koji imam.

Znam da nisu to imali u vidu, ali ovaj put ne mogu da se svađam s upravom zbog njih. Kršim jedno od najbitnijih pravila ovog kluba, zbog čega ne smem da ulazim u sukobe.

"Stvarno ćemo morati da odgovoramo na sve što nas pitaju?", Aleksej me pogledom moli da ih izbavim od toga, no ja sam trenutno sasvim nemoćna.

"Veruj mi, Ljoh, ni ja to ne želim. I sam znaš da sam se pre dve godine povukla bez reči i da o tome nikad ništa nisam rekla.", a sad ću morati.

Momci me pogledaju saosećajno i ovaj put mi to ne smeta. Valjda, jer smo svi u istom sranju.

"Ako ko bude prelazio granicu, oteraću ga u tri lepe.", Dmitri, koji je užasno nervozan, prokomentariše, a ceo tim prasne u smeh.

"A-a, Dim, to je moj posao. Ipak sam kapiten.", toga se najviše i plašim. Nisam sigurna da će trpeti i sekunde, ukoliko vidi da me neko pitanje povredilo.

Arkadij se pojavi na vratima, kako bi nas pozvao da izađemo na teren. Jedno po jedno krenemo za njim, nespremni za ono što sledi.

Na terenu, na kom mi sutra treba da dočekamo ekipu Sitija, idioti su postavili klupu, na koju bi trebalo da se smestimo. Ne vidim samo kako misle da će nas trideset stati tu.

Pogled mi odluta ka tribini ispred nas, koja je, malo je reći, krcata. Ne gine nam barem dva sata ovde.

Momci se smeste tako da sam prinuđena da sednem pored Feđe, iako to ne želim. Ako sedim pored njega, onda nemam mogućnost da sakrijem svoje reakcije na pitanja navijača, a nesumnjivo ću to u jednom momentu poželeti.

Nakon što se svi smeste, Arkadij ispriča neki, unapred nabiflani, uvod. Navijači to proprate mlakim aplauzom, dok se ja pitam šta sam Bogu zgrešila pa da moram sve ovo da slušam. Posle njegovog kratkog govora, navijači najzad dobiju šansu da nas pitaju o svemu što ih zanima.

"Kako si odlučio da pređeš u Loko, ako uzmemo u obzir smenu trenera?", prvo pitanje je upućeno našem kapitenu, kom Arkadij preda mikrofon.

"Ne znam šta očekujete da vam kažem, ali odluka je bila poprilično laka. Bio sam veoma dobro upoznat sa klubom, verovao sam da ovaj tim može mnogo i, ono najbitnije, verovao sam u Alin uspeh.", pogleda me samo na trenutak, ali i to je dovoljno da poželim da ga zagrlim.

Nastave sa pohvalama na račun igrača, na račun kluba, i različitim molbama, koje imaju za svoje idole. Svaki put kad ne izgovore moje ime, boja mi se vrati u lice. Tako me strah tih pitanja, koja bi mogla da uslede.

Uglavnom su dosad pitanja postavljali klinci, koji me se verovatno i ne sećaju. Upravo iz tog razloga se ukočim kad jedan stariji dečko priđe mikrofonu. Srce poželi da stane, kad se okrene upravo ka meni.

"Imam pitanje za gospođicu Gončarovu. Mislim da mnoge ovde interesuje razlog vaše iznenadno okončane karijere i da bi bio red da navijači napokon saznaju šta se tačno desilo. Klub nam nikad ništa konkretno nije rekao, niste se pojavili na proslavi titule, iako ste bili deo tog tima, a onda ste se naredne sezone pojavili na klupi, kao pomoćni trener. Da li biste mogli da nam rasvetlite događaje od pre dve godine?"

Vidim da me Adrian iznenađeno posmatra, nakon ovoga, što znači da prva opcija više nije u opticaju. Nije zao, samo je glup.

Feđa, koji je odgovarao na prethodno pitanje, mi polako pruži mikrofon, kao da ni sam nije siguran hoću li odgovoriti na ovo. No, koliko god da boli, dečko je u pravu. Red je da dobiju objašnjenje.

"Ne mogu reći da mi je drago što moram da odgovorim na ovo pitanje, ali imate pravo, zaslužujete da znate. Za početak, mislim da već svi znaju da sam sa osamnaest ostala bez oca.", toliko puta je taj podatak provučen kroz novine da prosto nije moguće ne znati ga.

"Na godišnjicu njegove smrti, pre dve godine, trebalo je da igramo s Arsenalom u Tuli. Imala sam dozvolu Sjomina da propustim utakmicu, jer je znao koliko mi je ta godišnjica bitna, no, ja to jednostavno nisam želela. Tim je rano ujutru otišao za Tulu, a ja sam ostala u Moskvi, s planom da nakon groblja produžim za Tulu i stignem na vreme za utakmicu.", na trenutak zastanem, hvatajući vazduh. Previše mi je teško da pričam o ovome.

"Doživela sam saobraćajku. Moje levo koleno je, tom prilikom, najviše stradalo, zbog čega sam završila sa veštačkim. Tim je i poslednja šansa za moj povratak na teren nestala. Mislim da možete da razumete zašto nisam želela da se o tome javno govori."

Primetno je da je dečku, koji mi je postavio pitanje, veoma neprijatno, jer verovatno nije očekivao ovakvu priču. Pretpostavljam da je mislio kako sam imala neki problem s upravom i da je to razlog mog iznenadnog povlačenja.

"Što se tiče proslave titule, nisam mogla da se pojavim. Klub me je naravno pozvao, i zahvalna sam im na tome, ali nisam imala snage da ponovo izađem na teren, pred vas. Znam da nije bilo korektno što se nisam oprostila od navijača, ali život mi se u tim trenucima raspadao i postupila sam onako kako mi je tad bilo najlakše.", dovršim uz blagi osmeh, jer kapiram da nije bilo namere da se osetim loše.

Moj odgovor proprati gromoglasan aplauz i tek u tom trenutku shvatim da sam otkrila svetu, ono što sam dve godine čuvala kao tajnu. Nagnem se kako bih pružila mikrofon Dimi, koji sedi odmah pored Feđe, pa, iako su izgovorene šapatom, jasno čujem dve reči, koje mi izmame iskren osmeh.

"Горжусь тобой."

Mišljenje? 💙