Legende i mitovi stare Grčke

Prometejeve muke

Prometej je završio svoju priču. Okeanide su ga s divljenjem slušale.Divile su se velikoj mudrosti i nesalomivoj snazi duha moćnog titana, koji se usudio da ustane protiv gromovnika Zevsa. Kad su čule kakvom sudbinom Prometej preti ZEvsu, njih opet obuze strah i užas. Znale su: ako te pretnje dopru do Olimpa, gromovnik se neće ni pred čim zaustaviti samo da sazna tajnu svoje sudbine. Očiju punih suza gledale su one Prometeja, potresene mišlju o neizbežnosti surove sudbine. Duboko ćutanje zavlada na steni; njega je prekidao samo neprekidni šum mora.

Odjednom se iz daljine razleže jedva čujni jauk tuge i bola. Evo, on opet dopre do stene. Taj jauk je sve bliže, sve jači i jači. Gonjena ogromnim obadom, koga je poslala boginja Hera, sva krvava i zapenjena, juri besno i bezumno, pretvorena u kravu, nesrećna Ija, kći rečnog boga Inaha, prvog argolitskog kralja. Iznurena i oslabela od gonjenja, izujedana obadovom žaokom, Ija zastade kraj okovanog Prometeja. Glasno stenjući, ona priča šta je sve morala da podnese, a zatim zamoli titana proroka:

- O, Prometeju! Na ovoj granici mojih lutanja, otkrij mi molim te, kad će se završiti moje muke i kad ću, na kraju, naći svoj željeni mir!

- O, veruj mi Ijo, - odgovori Prometej – bolje da ne znaš nego da znaš. Mnoge ćeš još zemlje proći, mnogo ćeš još užasa sresti na svom putu. Tvoj teški put prolazi kroz zemlju Skita, preko visokog, snežnog Kavkaza, kroz zemlju Amazonki, do Bosforskog moreuza, koji će se tako nazvati u tvoju čast kad ga preplivaš. Ti ćeš zatim dugo lutati po Aziji. Proći ćeš kroz zemlju u kojoj žive smrtonosne gorgone; na njihovim se glavama, šišteći, umesto kose izvijaju zmije. Čuvaj ih se! Čuvaj se Grifova (Čudovišta s orlovskim krilima i glavom, a lavljim telom) i jednookih Arimaspa (Mitski narod koji s Grifovima vodi neprekidnu borbu); i na njih ćeš naići na svom putu. Najzad ćeš stići do Diblinskih gora, s kojih baca svoje blagodetne vode reka Nil. Eto tamo, u zemlji koju natapa Nil, u njegovom ušću, naći ćeš najzad mir. Tamo će ti Zevs vratiti tvoj pređašnji lepi lik i ti ćeš roditi sina Epata. On će vladati čitavim Egiptom i postaće rodonačelnik slavnog pokolenja heroja. Iz tog roda će se roditi onaj smrtnik koji će me osloboditi okova. Eto što mi je o tvojoj sudbini pričala moja majka – proročica Temida.

Čuvši to, Ija glasno uzviknu:

- O, nesreće, nesreće! O, koliko će mi stradanja još pružiti moja zla sudbina! Od užasa mi drhti i srce. Ponovo me obuzima bezumlje, ponovo se zariva ognjena žaoka u moje izujedano telo. Opet gubim dar govora. O, nesreče, nesreće!

Bezumno prevrćući očima, u besnom trku pojuri Ija dalje od stene. Kao zahvaćena vihorom, trčala je ona u daljinu. Strašno zujeći, jurio je za njom obad i svojom žaokom, kao vatrom, žegao
nesrećnu Iju. U oblacima prašine ona se sakri od pogleda Prometeja i Okeanida. Do stene su sve tiše i tiše dopirali Ijini vapaji i najzad zamreše u daljini, slični tihom jauku tuge.

Prometej i Okeanide su ćutali, žaleči nesrećnu Iju. Ali tad odjednom gnevno uzviknu Prometej:

- Ma kako me mučio, gromovniče Zevse, doći će dan kad će neko i tebe oboriti u ništavilo. Ostaćeš bez carstva i bićeš svrgnut u mrak. Tad če se ispuniti kletva tvog oca Hrona. Niko od bogova ne zna kako da odvrati od tebe tu zlu sudbinu! To znam samo ja! Sada ti, moćan, sediš na svetlom Olimpu i bacaš gromove i munje, ali one ti neče pomoći, jer su nemoćne protiv neizbežne sudbine. O, bačen u prah, saznaćeš kakva je razlika
između vlasti i ropstva!

Od straha se zamagliše oči Okeanida i užas otera rumenilo s njihovih prekrasnih obraza. Na kraju, pružajući svoje ruke prema Prometeju, ruke bele kao morska pena, one povikaše:

- Bezumniče! Kako se ne bojiš da tako pretiš svevladaru bogova i ljudi Zevsu? O, Prometeju, on će ti poslati još teže muke! Pomisli na svoju sudbinu i sažali se na sebe!