Poziv na Hogvorts

Nevil Longbotom

London, avgust 1991.

Toplo, avgustovsko sunce obasjavalo je London toga jutra. Masa ljudi koračala je u svim pravcima, šetajući, razgledajući izloge, veselo čavrljajući.

- Želiš li možda sladoled dečače? - razdragano je dobacivao ulični prodavac krupnom dečaku koji ga zbunjeno pogleda.

- Ja, ovaj... - poče on, iznenađen što se obratio baš njemu, ali ne stiže da dovrši rečenicu.

- Nevile, dušo, nemamo sada vremena, moramo da se vratimo kući do podneva - reče baka koja je koračala korak-dva ispred svog unuka.

Dečak čežnjivo baci pogled na sladoled u ruci prodavca, ali već sledećeg trenutka hitao je da stigne svoju baku, koja je lagano ali odlučno koračala ka jednom od mnogobrojnih izloga.

- Evo nas - reče ona, više za sebe, zaustavivši se ispred najneuglednijeg izloga. Zapravo, činilo se da su samo njih dvoje primetili ovu neuglednu robnu kuću od crvene cigle na kojoj je pisalo Čistka i rašlje d.d. Prašnjavi izlozi i veliki natpis "Zatvoreno zbog renoviranja" kao da nisu ometali baku i dečaka u nameri da ipak uđu unutra. Naprotiv, činilo se da su ovde svraćali mnogo puta. Baka se zagleda u izlog koji je sadržao samo jednu lutku, izuzetno ružnu i staru.

- Došli smo u posetu Frenku i Alisi Longbotom - reče baka slabašnim glasom, gledajući u lutku.

Sledećeg trenutka lutka klimnu glavom i prstom im pokaza da priđu. U opštoj vrevi i gužvi, čini se da niko od ljudi koji su se tada našli na ulici nije primetilo dečaka i njegovu baku kako nestaju kroz izlog zatvorene robne kuće. Sledećeg trenutka nije ih bilo. Jedini koji je primetio da se nešto zbiva beše čovek koji je sedeo na klupici nedaleko od tog mesta, držeći u krilu novine, pažljivo pazeći da ih neko od prolaznika ne vidi, jer bi im bilo veoma čudno da spaze novine sa slikama ljudi koji se pomeraju. "Longbotomovi, opet" reče čovek sebi u bradu, "eh tužno, zaista tužno". Kao pripadnik čarobnjačke zajednice, on je znao dosta ljudi njegove vrste, te mu nije bilo čudno da posmatra neobični ulazak kroz izlog, jer je znao da se iza znaka "Zatvoreno zbog renoviranja" krije Sent Mungova bolnica za magijske bolesti i povrede, daleko od očiju normalaca, odnosno ljudi koji ne poseduju magijske moći.

Za to vreme, Nevil i njegova baka su već bili u bolnici, prilazeći prijavnici.

- Dobro jutro gospođo Longbotom, zdravo Nevile - veselo reče mlada veštica za pultom.

Oni joj uzvratiše pozdrav i krenuše dalje, prolazeći pored veštica i čarobnjaka koji su čekali da budu zbrinuti. Nevil se zagleda u čarobnjaka kome je izrstao još jedan nos na čelu, i koji je strpljivo čekao na prijemnom odeljenju, pritom objašnjavajući sredovečnoj veštici koja je sedela do njega.

- Pisalo je samo jedna kap sirupa od čemerike, ali mora da sam se zaneo... - ubeđivao je on vešticu koja ga je sumnjičavo posmatrala - i trebalo je da mi bude sumnjivo kada je napitak postao crven umesto tamno ljubičast. Nikada nisam bio baš najbolji u spravljenju napitaka...

- Nevile, ovamo - reče dečakova baka povukavši ga za ruku dalje od čarobnjaka sa dva nosa.

Zajedno prođoše kroz prijemno odeljenje zaputivši se ka stepenicama koje su vodile ka ostalim odeljenjima bolnice. Par vidara koje su sreli usput klimnuše im glavom u znak pozdrava. Nevil i njegova baka Avgusta bili su često viđeni u bolnici. Avgusta je dolazila poslednjih 10 godina, a njen unuk Nevil pridružio joj se pre 7, kada je bio star svega 4 godine. Hodali su u tišini svako zadubljen u svoje misli. Ove posete im nikada nisu bile lake a opet, ne postoji ništa što je Nevil više iščekivao. Od kada zna za sebe njegovi roditelji su u bolnici. Kao mali mislio je da su mrtvi, jer je njegova baka retko kada govorila o njima, i uvek kada bi postavio neko pitanje dobijao bi odgvor da su na lečenju i da će moći da ih vidi kada malo poraste. I zaista, kada je napunio 4 godine, baka ga je dovela ovde, u Sent Mungovu bolnicu. Penjući se ovim istim stepenicama, tada četvorogodišnji dečak zamišljao je svoje roditelje srećne što ga vide, kako mu objašnjavaju zašto nisu mogli da dođu kući. Umesto toga, sreo se sa dvoje ljudi koji ga, čini se, nisu ni poznavali. Kada je napunio dovoljno godina, baka mu je ispričala sve detalje nesreće koja ih je zadesila. Kako su bili hrabri aurori i kako su se žrtvovali zarad bezbednosti drugih ljudi. Nakon pada Voldemora, napala ih je grupa smrtoždera i mučila bolnom kletvom. Preživeli su, ali nikada se u potpunosti nisu oporavili. Nisu se sećala skoro ničega, pa ni sopstvenih imena. „Belatriks Lestrejndž je kriva za to što su oni ovde. Bilo je i drugih, ali ona je predvodila tu grupu" pričala mu je baka nekada davno. Belatriks Lestrejdž. To ime mu je često odzvanjalo u glavi. Znao je da već godinama trune u Askabanu, ali mu se to nije činilo kao dovoljna kazna, iako bi na samu pomisao dementora zadrhtao. Zamišljao je kako izgleda, izraz lica kada je mučila njegove roditelje, pitao se ima li ičeg ljudskog u njoj. Zamišljao je svoje roditelje pre toga. „Oni su bili tako hrabri i sposobni, Nevile. Budi ponosan na njih" baka mu je stalno govorila. I bio je. Ali bi voleo da su ga makar jednom prepoznali kada im je dolazio u posetu. Možda će ovog puta biti drugačije, razmišljao je dok je prolazio kroz vrata sa natpisom Šteta od čini.

Odeljenje je, kao i uvek, bilo tmurno, koliko god se osoblje trudilo da ga ulepša cvećem i ukrasima. Pacijenti ovog odeljenja boravili su zajedno, a opet, činilo se da je svako u svom svetu. Retki razgovori bili su uglavnom besmisleni i kratki. Jedna veštica srednjih godina sedela je mirno u svom krevetu i zamišljeno gledala kroz prozor. Nedaleko od nje stajala je mlađa veštica sa cvetom u kosi i izgubljenim pogledom, a zatim je počela da pleše, iako muzike nije bilo. Nevil se strese na ovaj prizor i požuri do ugla sobe gde su, krevet do kreveta, ležali njegovi roditelji. Kada ga je spazila, sredovečna veštica duge, bele kose ustade i polako krenu ka njemu.

- Sećam se tebe - reče ona setno, a Nevilovo srce jako zalupa. - Ti si onaj dečak koji je i prošli put bio.

Nevil se sneveseli.

- Alisa dušo, to je Nevil, rekla sam ti prošli put. - reče baka Longbotom, koja se ubrzo stvorila pored Nevila.

Za trenutak se činilo da će Alisa progovoriti nešto, očiju uprtih u svog sina, ali onda se okrenu ka krevetu i krenu da drmusa svog muža koji beše zaspao. Frenk, niži čovek, izgledom veoma nalik na Nevila, samo sa ređom kosom prošaranom sedama i borama oko očiju, trže se iz sna. Dolazak posetioca na njega nije ostavio neki utisak, te on nastavi da leži gledajući u plafon. Iako je znao da će ovako biti, iako je ovako bilo svaki put, Nevil nije mogao da se ne razočara. Ipak, ostao je odlučan u svojoj nameri. Zavukao je ruku u džep pantalona i izvukao parče pergamenta.

- Dobio sam pismo s Hogvortsa - reče on dižući pismo u vis, drhtavim rukama.

- Hogvorts - reče Frenk setno okrećući se ka svojoj ženi - I mi smo išli tamo.

Alisa priđe Nevilu i uze mu pismo iz ruke a zatim stade da čita, kada je završila obrati se Nevilu.

- Može ovo pismo da stoji kod mene? Baš je lepo, a ja volim da skupljam lepe stvari, vidi, držim ih ovde, u ovoj kutiji. - reče tihim ali odlučnim glasom, pokazujući na šarenu kutiju kraj kreveta.

- Naravno! - reče Nevil gotovo istog trenutka.

- Kako si ti dobar dečak - nastavi ona - evo menjaćemo se, ja ću ti dati ovo.

Ona otvori malenu kutiju i iz nje izvuče šareni omot čokoladne žabice, te je pruži Nevilu. On uhvati njenu mršavu šaku, držeći je par sekundi duže, pa uze omot.

- Nevile dušo, moramo da krenemo - reče baka skrivajući pogled.

- Dođite opet, ovde je jako dosadno - dobaci Frenk iz svog kreveta i dalje gledajući u plafon.

Pet minuta kasnije, Nevil i njegova baka zakoračiše na londonsku ulicu ispred bolnice. Dečak je zamišljao svoje drugove, buduće kolege, kako u ovom trenutku uzbuđeno obavljaju kupovinu u Dijagon-aleji, zajedno sa svojim roditeljima, koji će ih i dovesti do londonske stanice prvog septembra. Voleo bi da i on može tako. Ipak, raspoloženje mu se malčice popravi kada je rukom napipao u džepu omot bombone. Bio je siguran da je u očima svoje majke prepoznao odobravanje i ponos, iako ga nije oslovila ni imenom, čini mu se da duboko u sebi, ona ipak zna ko je on. Ova misao momentalno oraspoloži Nevila i on požuri da stigne baku, pitajući se kako izgleda Hogvorts i šta mu donosi naredna jesen.