Zauvek tvoj

Dvadeseto poglavlje

„Evo!", povikala je nakon što je neko ponovo pozvonio. Čula je zvono i prvog puta, ali tada je kupala Robija. Upravo je završila, a on se protresao i svu je okupao.

Kada je nezvani gost i pokucao, besno je krenula ka vratima. „Kupala sam Rob...", počela je da govori, ali se zaustavila kada je videla njega.

Pertle na patikama bile su mu odvezane. Kosa je jasno govorila da je barem stoputa prošao rukama kroz nju. Ključevi od auta i telefon su bili u levoj ruci, dok je desnom još jednom prošao kroz kosu.

Nakon što je izašao iz njene kancelarije, razmišljao je o njenim rečima. Kada je shvatio da je ona zapravo delimično u pravu, jer joj ništa nije objasnio, istrčao je iz svog stana i došao kod nje.

Pozvonio je jednom, ali nje nije bilo. Drugi put, opet ništa. Da nije video njen auto ispred zgrade, verovatno bi otišao, ali sada je pokucao. Par sekundi kasnije, pojavila se u mokroj majici, dok je mokrim rukama brisala vodu sa lica. Kosa joj je bila pokupljena i vezana u neurednu punđu, tako da je u potpunosti otkrivala njeno prelepo lice.

Svoj pogled je nakratko zadržao na njenoj mokroj majici, pa ga prebacio na oči.

„Moramo da razgovaramo", rekao joj je nakon nekoliko trenutaka tišine.

„Sve je već rečeno", odvratila je, prekrstivši ruke ispod grudi.

„Ne, ništa nije zapravo", rekao je sigurno. „Mogu li da uđem?"

Gledala ga je bez reči, ali ni ne čineći ništa. Samo ga je gledala kao da o nečemu razmišlja. I jeste... Razmišljala je da li da još jednom otvori svoja vrata ili ih zauvek zatvori...

*

„Daj mi bar jedan dobar razlog da to uradim!", još jednom je odzvonilo u njenoj glavi i tada je prelomila. Otvorila je vrata i izašla napolje. Sa sobom je ponela samo tašnu, u kojoj je, između ostalog, bio i telefon.

Društvo joj je pravio zvuk potpetica. Ponovo je pokušala da zaboravi na sve, ali nije uspela. Nije raspoložena za razgovor, pa je zato, po ulazu u kafić, odlučila da Lauri pošalje poruku. Stigla je do šanka, ali još uvek nije pronašla telefon, pa je poručila ne podižući pogled.

Nakon što je odjednom ispila svoje piće, čašu je uz tresak spustila na šank. Još jednom je sve ponovila, pa se blago osmehnula kada je konačno pronašla telefon u svojoj pretrpanoj torbi.

„Težak dan?", začula je muški glas sa svoje desne strane.

„Nije tvoja stvar", uzvratila je besno, ne podižući pogled. Otkucala je Lauri poruku kada je začula smeh misterioznog muškarca. Tek tada je počela da shvata o kome se radi.

„Izgleda da si ipak samo kosu pripitomila", rekao je pokazujući na njenu kosu, koja je sada bila uz glavu i uvijala se samo na krajevima.

Pogledala ga je i kiselo se osmehnula, ali dopadala joj se činjenica da je primetio.

Nije planirala da ide kod frizera, ali mislila je da će joj bar malo pomoći da skrene misli sa onog što ju je mučilo.

Danas, kada je Kristofer bio kod Nine, Lara je prolazila pored njene kancelarije. Nije ni znala ko je kod nje i nije imala nameru da prisluškuje, ali nije mogla da ne čuje Nininu naredbu, ali istovremeno i molbu.

„Daj mi bar jedan dobar razlog da to uradim!" Ta rečenica je mogla da bude upućena raznim osobama i u raznim situacijama, ali Lara ju je vezivala za jednu osobu i to joj je stvaralo nelagodan osećaj i izazivalo mučninu.

Bez ikakve želje da postane nešto što nikada nije bila, produžila je dalje. Kada je srela Anastasiju, pitala ju je šta Nina radi i tada je čula ono čega se pribojavala... „Gospodin je bio jako besan kada je došao", dodala je nakon što je rekla Krisovo ime.

Nedugo potom, napustila je kancelariju i otišla u kupovinu. Planirala je da tamo provede sate, dok se ne opusti i ne zaboravi, ali je odustala nakon manje od jednog sata. Potom je otišla kod frizera, nadajući se da će to pomoći. Kada je shvatila da je i to nedovoljno, krenula je kući, pomalo razočarana. Prolazeći pored ovog kafića, sasvim slučajno je dobila sjajnu ideju.

Po mišljenju mnogih, alkohol, tj. vino, u sebi krije istinu. Po Larinom mišljenju, alkohol u sebi nosi zaborav.

I evo je sada, par sati kasnije, još uvek je na istom mestu. Nije promenila ni piće, a ni društvo.

Alek sedi na stolici pored nje i blago su okrenuti jedno ka drugome. Ispred nje je bila okrugla, staklena čaša, a ispred njega činijica sa kikirikijem. Uzimao je i jeo jedan po jedan, povremeno hraneći i nju.

Iako je došla želeći da ćuti, popije par pića i opusti se, sasvim je zadovoljna razvojem situacije. Pričali su o svemu i svačemu i razgovor je bio jako živ. Zaćutali bi samo kada bi ona dodirnula njegove prste, sa željom da uzme kikiriki. Svojim nežnim prstima je prelazila po njegovim, držala ga za ruku dok on svoje približava njenim usnama, potom ga naterala da je pomazi po usnama i uživala je u tom dodiru. Njegov pogled bi se zadržao na njenim usnama, a onda se vraćao na oči i nastavljao razgovor.

Alison, zbog koje je Alek ove večeri i bio ovde, samo bi se povremeno ubacila u njihov razgovor. Uglavnom je imala neke zanimljive opaske i komentare, ali nijednog trenutka nije prokomentarisala njihove trenutke.

Kada je Alison otišla da se presvuče i Lara je ustala. Ustala je i zateturala se, a ponovnu ravnotežu je uspostavila uhvativši se za njegova ramena. Pijano se zacerekala, pa se zagledala u njegove oči.

„Stvarno, ali stvarno nikad, baš nikad nisi probao viski?", upitala ga je ozbiljno.

„Nisam", rekao je i osmehnuo se osmehom krivca, a ona se blago namrštila.

„Zar to nije škotsko piće?"

„Jeste, ali nisam", rekao je smeštajući svoje ruke na njena leđa, kako kojim slučajem ne bi pala.

Zapravo, kako bi mu bila bliže...

Zamišljeno i pronicljivo ga je gledala, kao da proučava da li Alek govori istinu. „To se mora promeniti", rekla je, a oči su je zasjale čudnim sjajem.

Pomerila je jednu ruku sa njegovog ramena i mahnula je barmenu. Čim je spustio piće na šank, iskapila ga je, pa uz tresak vratila čašu na šank. Gledao ju je netremice i razmišljao „šta sad izvodi".

Pre nego što se snašao, spustila je usne na njegove. Izručila je tečnost i pokušala da se izmakne, ali on ju je zaustavio. Sada je on nju poljubio, a ona se nije mnogo bunila.

Šake je smestila na njegov vrat, dok je vrhovima prstiju prolazila kroz njegovu kosu. On je jednu ruku premestio u njenu kosu i igrao se njome. Udovoljavao je svojim prstima i mrsio je onako kako je mnogo puta do sada zamišljao. Igrao se njome, ali bilo mu je žao što nije imao priliku da dodirne njene kovrdže.

Ni jedno, ni drugo nije moglo da raspozna i definiše trenutna osećanja, ali nisu se ni trudili.

Da su samo na sekund razmišljali o emocijama, sve bi zakomplikovali, a to im nije potrebno.

___________

Iskreno govoreći, ne znam kakvo je poglavlje. Pročitanim sam delimično zadovoljna, a kada bih čekala da budem potpuno zadovoljna, poglavlje ne bi izašlo ove godine. ♥

Sledeće će biti bolje. Potrudiću se da bude! ♥

Ne zamerite na mogućim pravopisnim greškama. ♥

Hvala na podršci, izdvojenom vremenu i ukazanom poverenju. Volim vas! ♥