Zauvek tvoj

Treće poglavlje

Rukovali su se jako kratko, ali su oboje osetili snagu tog dodira. Da li su u pitanju bile samo varnice, koje su među njima frcale, ili čista struja, ni jedno od njih dvoje nije moglo sa sigurnošću da potvrdi. Taj kratki dodir dlanova oboma im je potvrdio ono što su već znali, želeli oni to da priznaju sebi ili ne. Njihova ljubav nije umrla i nikada ni neće. 

Sećanja su navirala, emocije su bujale, dok su duše tražile da se spoje. Neverovatna želja da im se usne spoje prvi put nakon devet godina, gotovo ih je povukla jedno ka drugome, ali razum je ipak nadjačao želju i uspeo da obuzda podivljala osećanja na vreme.

Koliko su bili sigurni u sebe i svoja osećanja, toliko su bili nesigurni u osećanja ovog drugog. Znali su da se takva ljubav nikada ne zaboravlja u potpunosti, ali nisu znali kojim intezitetom im je ljubav uzvraćena. Upravo taj strah je oboje sputavao i sprečio da ispune svoj primitivni nagon. 

Iako nikada ne bi priznala, Nina je osetila ljubomoru kada je videla Laurinu ruku na njegovoj. Dok je ona mučila muku sa ljubomorom, njega je izjedala znatiželja. Znao je dosta o njenom poslu i poslovnim uspesima, ali nije znao ništa o njenom privatnom životu. Znao je samo da joj je Lara najbolja drugarica i da imaju malo, odabrano društvo. Znao je da bi Lara i Nina zajedno mogle da zavladaju svetom, ali nije znao ima li nekog muškarca u svom životu...

Znao je da je Laura ne voli, ali nije shvatao zašto. Pretpostavljao je da je u pitanju ljubomora, a sada je gotovo potpuno siguran u to. Savršenstvo ne postoji, ali Nina je njemu najbliža. Ima mana, naravno da ih ima, ali njeni kvaliteti ih čine gotovo nevidljivim i zanemarljivim.  I dok muškarci uzdišu za njome, čineći sve kako bi, ako ništa više, onda bar dobili jedan njen pogled i osmeh, žene se uporno trude da joj nađu neku manu, ali bezuspešno.

„Koliko god nas dve bliske bile, mislim da je procenivanje novog dečka tvoje sestre samo tvoj posao", sa osmehom na licu Nina je rekla Lari, pa se udaljila od njih.

Lupkanje potpetica pravilo joj je društvu na putu do šanka, a onda ga je zamenilo lupanje čaše o šank. Popila je dosta ove večeri, ali odjednom je iz pijanog stanja prešla u opijeno i to joj se nije sviđalo. Loše je podnosila alkohol i retko je sebi dozvoljavala da popije više od dve-tri čaše vina, ali po nju je pogubnija bila opijenost njime. Želeći da se što pre vrati u pređašnje stanje, Nina je odlučila da malo izmeša pića. Tek nakon što je popila četiri-pet tekila, vratila se vinu. U želji da što pre zaboravi na njega i sve lepe zajedničke trenutke, a u sećanju joj ostanu samo njegove laži i neispunjena obećanja, Nina nije marila za to što će ujutru imati užasnu glavobolju, koja će joj samo usporiti normalni tok misli i udaljiti je od rešavanja problema zvanog Kristofer.

S druge strane, on ništa nije želeo da zaboravi. Sa zadovoljstvom se sećao svakog njihovog zajedničkog trenutka i lepote svega što su doživeli. Kajao se zato što nije ispunio svoje poslednje obećanje, ali nije on bio kriv za to. Takođe, kršenje tog obećanja i njemu je nanelo mnogo boli. 

Srce mu je udaralo kao ludo, preteći da izleti iz grudi, preleti par metara i padne pravo u njene ruke. Bila mu je potrebnija od vazduha, ali znao je da je rukovanje bilo sve za večeras. Želeo je samo razgovor i jedan topao zagrljaj, koji ona obožava, te saznanje da je među njima sve u redu, ali ništa od toga večeras...

Zato se odlučio za alternativu... Alkohol će mu koliko-toliko pomoći. Ako ništa drugo, bar će mu malo opustiti telo. S obzirom da je ona bila kod šanka, njemu nije preostalo ništa drugo sem da čeka da pored njih prođe kelner. Čim ga je ugledao, Kristofer je zaustavio nasmejanog mladića, koji je u jednoj ruci nosio pića, a drugom dodao svoj telefon nekoj devojci, kako bi mu ona upisala svoj broj telefona. Kristofer je prvi viski popio na eks, a onda je sadržaj jedne čašice presuo u drugu, takođe punu, pa nju uzeo.