Zauvek tvoj

Četrnaesto poglavlje

Godine 1983. Tomas je imao svega dvadeset i tri godine. Bio je jako mlad, lep i popularan među devojkama.

Zabavlajao ih je i bio san većine devojaka, ali samo jedna bila je njegov. Njegova ljubav, njegov san i njegov nemir bila je ona. Crnokosa i plavooka Meri nekada je bila njegova sreća, a i sada je njegova patnja.

Voleo ju je celim svojim srcem i maštao o zajedničkoj budućnosti. Maštao je o njihovom venčanju, želeo je bar tri deteta sa njom i lepu kuću, koja odiše toplinom doma. Video ju je kao brižnu majku i savršenu suprugu. Zamišljao je da ga ispraća na posao i dočekuje ga.

Dao joj je svoje srce na dlanu i bio je srećan zbog toga. Volela je i ona njega, iako je poticala iz ugledne i bogate porodice.

Ona je studirala, a on je uživao u životu. Roditelji, koji nisu imali puno, izdržavali su ga i trudili se da mu obezbede sve.

Jednog dana se probudio i shvatio je da ne može da nastavi da živi na taj način. Odlučio je da se zaposli i počne da skuplja novac za kuću, u kojoj će jednog dana živeti ona i on sa svojom decom.

Istog tog jutra rekla mu je da moraju da se vide što pre. Rekla mu je da što pre ode na njihivo mesto, a on je gotovo odleteo do tamo.

Došao je na obalu, ali nje nije bilo. Bacao je kamenčiće u vodu i čekao je da se pojavi. Desetak minuta kasnije začuo se zvuk automobila. Okrenuo se ka izvoru zvuka i video svoju devojku kako izlazi iz skupog automobila.

„Verovatno poklon za dvadeset prvi rođendan", pomisli Tomas, svestan da se njeni roditelji nalaze u dosta boljoj situaciji. Bio je srećan zbog nje, ali mu je bilo žao jer je on jedva nalazio novac da joj kupi čokoladu. „Radi ću i dva posla ako treba, ali svojoj princezi ću omogućiti život kakav zaslužuje. Zaposliću se i neću prestati da radim dok ona ne dobije život kakav zaslužuje", mislio je Tomas, gledajući zaljubljeno u svoju princezu, koja mu se pribrižavala elegantnim korakom.

Na sebi je imala cvetnu haljinu do ispod kolena. Do struka je pratila liniju tela, ističući njene grudi i struk. Od struka na dole se širila. Nosila je slatke, letnje cipelice. „Prava dama", pomisli Tomas, posramljeno gledajući svoju staru odeću.

„Hej, princezo!", reče joj i krenu da je poljubi, ali ona se izmaknu, pa njegove usne završiše na njenom obrazu.

„Moramo da razgovaramo", reče ozbiljno, a on oseti neprijatne trnce. „Ovako više ne ide", svaka njena reč zabola se kao nož u njegovo srce.

„Šta ne ide, princezo?", nije se ni trudio da sakrije zabrinutost.

„Ti i ja", reče jednostavno.

„Kako to misliš?"

„Znaš i sam kako to mislim. Zato se ne pravi lud, već se pomiri sa istinom. Ti i ja ne pripadamo istim svetovima", nastavi ona hladno. Gledao ju je bez reči, sa nevericom u očima. Ovo nije njegova princeza!

„Vidiš li ovaj auto?", kažiprstom pokaza na automobil kojim je došla. On klimnu glavom, a ona nastavi: „Vidiš, njega sam dobila na poklon od brata. Od brata, shvataš li? Kupio mi ga je nakon šest meseci rada! I znaš li koliko vredi?" Tomas odmahnu glavom, pitajući se šta se to dešava sa njom. „Vredi desetputa više nego tvoja kuća!", povika ona, a on se pomeri korak unazad.

„Pa šta, princezo? Meni to ne smeta. Srećan sam ako si ti srećna. Meni ne treba novac, tvoja ljubav mi je dovoljna. A i počeću da radim..."

Njen cinični osmeh ga zaledi. „Moja ljubav ti je dovoljna? Za šta ti je ona dovoljna? Za život? Ona te hrani, greje i izdržava?!", napravi malu pauzu, pa nastavi: „Počećeš da radiš? Ti", bocnu ga prstom u grudi, cinično se osmehnu, pa dodade: „ti ćeš početi da radiš?!"