Zauvek tvoj

Dvadeset šesto poglavlje

Sasvim suprotno svim njenim očekivanjima, dvorište hotela je bilo ogromno i ograđeno predivnom, crnom kapijom od lepo izvajanog gvožđa. Uz ivice kamene staze postavljene su lampe. Iako je veče, jasno je mogla da uoči predivnu zelenu travu i crvene ruže. Blistavo bela fasada sijala je ove kišovite noći. Ogradice na terasama slagale su se sa glavnom kapijom i činile prizor još neverovatnijim. Pre glomaznih vrata od punog drveta bilo je par stepenika, a desno od njih veća terasa hotelskog restorana. Na samom vrhu stepeništa stajao je on. Izgledao je velečanstveno u sivom odelu i plavoj košulji. U košulji koju mu je ona kupila. Videlo se da on ovde pripada. Osmeh mu nije silazio sa lica dok je razgovarao sa gostima i srdačno ih pozdravljao. Strpljivo je čekala trenutak u kom će se, posle duže pauze, naći sa njim. Kad god bi slobodno zakoračila, kad god bi napravila krupniji korak, pomislila bi koliko je bila u pravu kada je rešila da obuče  suknju visokog pojasa, koja je dosezala do kolena i išla u gloh i belu, kraću i usku majičicu bez rukava.

Pored Kristofera je stajala zanosna brinta u dugoj, tamnoplavoj haljini. Blago loknasta kosa jedva joj je dodirivala ramena. Napravivši još jedan korak, Nina je shvatila da je ta devojka zapravo Laura i videla da im se jagodice prstije blago dodiruju. Nije osetila bol u grudima. Osetila je podrhtavanje cele unutrašnjosti. Izgubila je ravnotežu, pa se čvrsto uhvatila za Roberta. Do ovog trenutka se kajala što je došla sa njim, a sada je shvatila da joj je on zapravo prekopotreban. Neophodan joj da preživi ovu noć.

Razdražljiv i umoran Kristofer više nije mogao da stoji u mestu. Želeo je da što pre ode odavde. Potrebano mu je da bude sam, makar i na samo par sekundi. Dok se rukovao sa jednom starijom gospođom, krišom je, kraičkom oka pogledao koliko je ljudi ostalo. Iza dva bračna para stajala je ona - lepša nego ikad i u zagrljaju drugog muškarca. Osmeh mu je istog trena iščezao sa lica i besno je stisnuo usne. I svi ljudi i sve što se dogodilo pre toga prekrila je magla. Vid mu se zamutio od besa, telo se zateglo,  a on je brojao sekunde do susreta sa njom.

Visoke sandale, ukrašene ispreplitanim kaišićima više nisu bile ni stabilne, ni udobne. Njegov besan pogled ledio joj je krv u žilama, a ruka, gotovo spojena sa Laurinom, lomila joj je srce.

Sreća zbog ponovnog susreta je potpuno isparila. Srce im jesu tukla ubrzano, ali više nije bilo radosti i euforije.

Sasvim suprotno njihovim, Laurino i Robertovo lice krasio je osmeh. Ninini koraci su bili sve sitniji, a podrhtavanja sve učestalija. Ne seća se kada se poslednji put osećala ovako. Ponašala se poput uplašene devojčice. To saznanje ju je pogodilo poput munje i nateralo je da se malo pribere.

Potpuno suprotno svim svojim očekivanjima, ni ne znajući odakle joj snaga za nešto takvo, nasmejana Nina je vodila energičan razgovor sa njima. Pri rukovanju, stisak joj bio snažan i stoički je podnepa poduže gledanje u njegove oči. Još jednom im je poželela sreću, pa ušla u sam hotel.

Nakon susreta sa njom, Kristofer nije znao šta ga je snašlo. Izgledala je srećno i zadovoljno, samouvereno i poletno, zračila je pozitivnom energijom. Pogledom je ispratio njen ulazak u lobi hotela i nastavio da gleda u tom smeru čak i kada je, zbog prevelike gužve, više nije video. Odsutno se rukovao sa dvojicom muškaraca, koji su ušli posle nje i sa osmehom pozdravili njegovu reakciju.

U samom centru hotela je recepcija, na kojoj su ove večeri postavljeni hrana i piće. Na belom pultu je krupnim srebrnkastim slovima ispisan naziv hotela. Sa svake strane recepcije je drugačiji stil i nameštaj, kako bi ugodili svačijem ukusu i potrebama, ali su i sva četiri međusobno uklopljena i čine savršenu celinu. Konobari, standardno uniformisani, brzo se i precizno probijaju kroz gužvu i poslužuje sve prisutne.

Na levom bočnom zidu postavljena je improvizovana bina sa muzičarima. Uz samu ivicu bine, na stalku, stajao je mikrofon.

Osvrnuvši se oko sebe, Nina je shvatila da je okružuje bezbroj dugih i raskošnih toaleta i raznoraznih punđi, te da se  svojim izgledom svakako izdvaja iz mase. I, možda čak i po prvi put, bilo joj je drago zbog toga što je različita, što se nije utopila u masu, što nije kao i ostale posegnula za modnim trendovima i utonula u monotonost.

Njegov otac, stariji i cenjeni gospodin Dejvison, stao je na binu i zamolio za malo pažnje. Neposredno pre toga muzika je prestala, a kako se njegov glas prolomio prostorijom, tako su i sitni razgovori zamrli. Baš u tom trenutku su Kristofer i Nina bili sami na velikom i prostranom balkonu.

On je izašao u potrazi za dugo traženim mirom, a ona je samo želela malo svežeg vazduha, kako bi razbistrila misli. Balkon je slabo osvetljen, zapravo jedini izvori svetlosti jesu unutrašnjost hotela i par baštenskih svetiljki. Iako je uočila mušku siuletu čim je zakoračila na terasu, nije obraćala previše pažnje. Otišla je na suprotnu stranu i naslonila se na ogradu.

Lupkanje potpetica nateralo ga je da otvori oči. Sačekao je da izabere mesto, pa joj tiho prišao. Stao je dovoljno daleko da je ne uplaši, ali dovoljno blizu da je zaustavi ako poželi da pobegne.

„Ne zabavljaš se?", pitao je polako, pazeći da je ne uplaši.

„Samo mi je trebalo malo vazduha", i ona je nešto sporije pričala. Odjednom ju je uhvatila blaga panika. „Šta je sa tobom?", pitala je okrećući se ka njemu.

Osmehnuo se i odmahnuo glavom. „Isto", reče gledajući je u oči, pa dodade: „Recimo".

Klimnula je glavom. „Znaš da ću te uvek saslušati".

„Znam", umorno je uzdahnuo. „Samo, dosta mi je priče za večeras. Treba mi malo mira".

„Razumem", tiho je rekla i krenula ka vratima. Uhvatio ju je za ruku i povukao ka sebi.

„Ne idi", prošaputao je.

„Mislila sam da želiš da budeš sam..."

Odmahnuo je glavom, približio joj se i zagrlio je. Naslonila je glavu na njegove grudi. Nežno joj je poljubio kosu.

Blaženu tišinu prekinuo je glas njegovog oca, koji je dopirao iz unutrašnjosti.

„Nećeš unutra?", pitala ga je kada je, umesto da se odmakne od nje, on samo još jače zagrlio. Coknuo je i spustio bradu na njeno rame.

___

Verovali ili ne, ovo je 14. verzija ovog poglavlja i, iako nisam napisala sve što sam planirala, odlučila sam da je objavim i prekinem višemesečnu pauzu.

Ako ste odustali od čitanja, ne krivim vas. Mada, ipak se nadam da je bar neko ostao uz Ninu i Krisa.

Do, nadam se, skorog viđenja
M <3