Srebrnasta mesečina i nebo posuto zvezdama bojili su mističnošću rane časove letnje noći, a mukla tišina u Raulovom automobilu odnos dvoje supružnika. I oni su bili baš poput tih zvezda - ista galaksija, isto parče neba, a daleki, udaljeni jedno od drugoga svetlosnim godinama. To ćutanje među njima bila je ta nepremostiva razdaljina... i jedno i drugo samo u svojoj orbiti, ogrnuti svetlošću i tamom sopstvenog života. Tame je bivalo sve više, a svetlosti sve manje, lagano je nestajala, gasila se...
Šta se desi kada se zvezda ugasi, kada prestane da sija... umire li tada? Zna li iko gde je groblje umrlih zvezda? Jesu li bar tamo jedna pored druge, jednake u smrti, povezane bolom nestajanja? Da li je neuzvraćena ljubav najbolnija među njima?
Tišina i bol... jedine prečice u njihovoj razdaljini... Ćutanjem su potirali sve što ih je ranije povezivalo, uprkos onome što ih je zauvek vezalo. Sa svakim pređenim metrom klizili su u neizvesnost sledećeg dana, onog koji će iznedriti noć čiji su minuti hrlili u nepovrat.
U razarajućoj tišini stigli su pred vrata svoje kuće, Zita sa raštrkanim mislima koje nije uspevala sakupiti i povezati koliko god se trudila, Raul sa nesnosim pritiskom u grudima i još većom odlučnošću da sprovede u delo ono što je naumio.
***
Kada je ugasio motor automobila, razmišljao je nekoliko trenutaka da li da samo izađe iz auta i ode u kuću. Nisu mu to dozvolila osećanja prema Tili, nije želeo da je još jednom probudi i uznemiri iz bilo kog razloga.
- Ja ću poneti nosiljku - rekao je tiho, ali odlučno, i brzo izašao iz auta ne dajući supruzi vremena da negoduje.
Kada je otvorio zadnja vrata i uzeo dete, Zita je još nekoliko trenutaka ostala da sedi, ukočenog i tela i pogleda. Ponovo je uspeo da je zbuni, s obzirom da joj nije pritekao u pomoć kada su polazili nije očekivala ni da će to sada učiniti jer Raul nije bio od onih koji lako menjaju odluke i ponašanje, pa makar bilo i na njegovu štetu.
Uzdahnula je i izašla iz automobila osmotrivši kuću obavijenu noćnom tminom. Prizemna građevina u obliku slova P, zaogrnuta mesečinom i obavijena tišinom koju su remetili samo zrikavci i bat Raulovih koraka, izgledala je sablasno... Novi grč skupio joj je želudac. Sve je bilo tako čudno. Kada ju je Enco vraćao kući, na parkingu bi je čekala Dolores, preuzimala bi Tilu i nosila je pravo kod oca. Tek nakon sat vremena, nekada i više, donela bi je njoj u sobu. Sada je sve bilo drugačije... počev od Raulovog dolaska. Dete nije ni pogledao, a izgleda da ni u kući nije bilo nikoga. Nervozno je zagladila kosu i s težinom u nogama krenula za mužem i detetom, predosećajući da te vidljive promene nisu jedine. Gledajući u Raulova leđa odlučila je da se drži svog odbojnog stava jer jedino kada ga iznervira, a to ga je nerviralo, pokazivao je još neko osećanje sem potpune indiferentnosti prema njoj.
Raul je otključao kuću osluškujući korake iza sebe, a potom se ne paleći svetlo uputio u spavaću sobu gde su spavale Zita i Tila. Sporim korakom uspeo se uz stepenište od nekoliko širokih podesta. Mesečina koja se provlačila kroz svetlarnik padala je ukoso, praveći senke na zidovima. Poigravale su... kao i teskoba u njemu. Samo, igra senki ličila je na finu harmoniju titraja za razliku od poigravanja njegovog srca koje je radilo potpuno van svakog ritma.
Kada je ušao u sobu, spustio je nosiljku na krevet, a potom upalio lampu u suprotnom uglu. Slaba toplo-žuta svetlost obojila je prostor. Zita se pojavila na vratima i na tren zastala, kratko pogledavši ga, ali bilo je dovoljno da u njenom pogledu pročita... Šta?! Izraz u njenom oku bio mu je i blizak i stran u isto vreme, poznat a opet nekako drugačiji... Iza njega se krila neka čudna mešavina ekspresija - transmisija njenog trenutnog psihičkog stanja - mogao se zakleti da je na trenutak pročitao zbunjenost... zebnju... i nešto što je moglo ličiti i na strah.
To ga je nateralo da je osmotri pažljivije - delovala je premršavao, trenerka koju je imala na sebi skoro da je visila na njoj; puštena kosa skrivala je dobar deo lica čineći ga tajanstvenim, a tamni podočnjaci koji su joj uokviravali oči doprinosili su još većoj tmini u njima. Oči... te crne oči, crnje od noći, na tren su mu se učinile beživotnima. Zitin izgled ili ono što je on želeo da vidi u njemu skoro da su ga pokolebali, ali reči koje je izgovorila vratile su ga u stvarnost.
- Izađi iz sobe! - rekla je drsko sa poznatom netrpeljivošću u glasu. - Nisam raspoložena za nastavak tvoje večerašnje igre, šta god želeo da postigneš sa njom!
- Vidi, dušo - obratio joj se podrugljivo, skoro kroz stisnute zube - JA više nisam raspoložen za TVOJU igru i od večeras igraće se po mojim pravilima ukoliko želiš da nastaviš život pod ovim krovom...
- Dušo, dobro ti znaš šta ja želim! Zato i ne znam čemu sve ovo večeras, a iskreno i ne zanima me - prekinula ga je, sa istom drskošću, krenuvši ka detetu. - Jedino... ako se tvoje želje nisu promenile... Večeras si neuobičajeno pričljiv - izvila je usne u ciničan osmeh. - Moram ti priznati, draže mi je kada ćutiš... ali biću uljudna i zamoliću te da izađeš jer nisam raspoložena za bilo kakav razgovor, a ti noćas još malo razradi ta svoja pravila, pa ću ujutru, bistre glave, razmotriti njihovu prihvatljivost, možda... ako budem dobre volje.
Zadrhrala mu je cela unutrašnjost. Svaka Zitina reč bila je prvoklasna provokacija od koje je zapucketao vazduh u sobi kao kada se ispuni sumporom odmak nakon sevanja munje. Nekoliko trenutaka gledao je u nju ukočenog pogleda, svestan da ne sme dozvoliti da njene otrovne strele pogađaju metu, a meta je bila njegovo srce. Poput mačke prešao je tih nekoliko koraka koji su ih delili i uhvatio je za podlakticu, a potom brzo izašao na hodnik, povlačeći je za sobom, plašeći se da neće moći obuzdati glas. Zatvorio je vrata od sobe, kako ne bi probudio Tilu, i pritisnuo prekidač za sveto, čvrsto držeći je. Kada se hodnik ispunio svetlošću, okrenuo se prema Ziti, spreman da joj to hladno srce probode i pogledom i rečima.
- Koliko god ti bilo mučno da me slušaš, ovog puta ćeš me saslušati! - procedio je. - Imaš pet minuta da dete staviš u krevetac i dođeš u moju sobu da razgovaramo! U protivnom, može ti se dogoditi da noć provedeš na tremu... možda, ako budem dobre volje... A tvrdim ti da sam večeras prilično zlovoljan i ako ne obuzdaš tu svoju rušilačku narav, završićeš van kapija moje kuće! Jesam li dovoljno jasan?!
- Tvoje kuće?! - upitala je sa blagim podsmehom, mirno, kao da je od svega izgovorenog jedino čula to. - Zar ovo nije naša kuća?! - dodala je provokativno.
- Da, MOJE KUĆE! - naglasio je oštro, puštajući joj ruku jer ga je pekao taj dodir koliko i njene reči. Nije mogao da je ućutka, ali je mogao da je ne dodiruje. - Sama si se tako izjasnila!
- Aaa, da... sećam se! To beše onog dana kada si me nazvao zmijom... - osmehnula mu se, prošavši rukom kroz kosu, vraćajući unazad, preko ramena, pramenove koji su joj padali preko lica. Nakrenula je glavu malo u stranu, tako izazivački i tako ljupko... kao nekada. - Izvini, zbunio si me! Pokušavam da dokučim da li ti je dosadilo ćutanje, pa si u nedostatku boljeg društva rešio da popričaš i sa otrovnicom, ili je tvoja večerašnja govorljivost uvod u još duže ćutanje... nakon što me počastiš još nekim lepim epitetom...
- Isuse, kako više nisi umorna od... - počeo je tražiti pogodnu reč, prešavši pogledom preko njenog lica. Učinilo mu se i previše bledim, a oči i previše krupnima. Bledilo lica istaklo je plavičaste fleke na desnom obrazu, odmah ih je uočio i nađena reč kojom je želeo objediniti sva njena inaćenja ostala je u grlu, neformirana. Napele su mu se grudi, a krv jurnula u glavu. Osetio je snažno pulsiranje na vratu. Za sve vreme tokom koga je njegov život bio vezan za Zitu, sa manje ili više boli, podnosio je odbačenost, njenu nezainteresovanost kao i to čime mu je pokazivala da joj više nije stalo, da je više nije briga ni za šta, sve sem toga... Modrice na njenom licu vratile su mučno sećanje, a osećanja koja su ga obuzela počela su prizivati mračnu stranu njegove naravi.
- Znači, tako...? - upitao je promuklo, gušeći se sopstvenim rečima.
Zita se na tren ukočila, shvativši na šta Raul misli, zbog rasprave koju je imala sa majkom, zaboravila je da puderom zakamuflira modrice od očevog šamara. Pogledala ga je u oči, želeći da dokuči značenje njegovog pitanja kao i moguće posledice bilo kakvog njenog odgovora. Jedno je bilo jasno - Francisko ga nije zvao, zaključila je sa olakšanjem, ali trenutna boja Raulovih očiju bila je upozoravajuća. Uprkos neobičnoj prirodnoj svetlini, sada su mu zenice bile tamno obojene - zlatna boja ćilibara nazirala se samo u tragovima, u irisima koji su u tom trenu ličili na tigrovo oko. Opasna kombinacija zemaljske energije sa energijom sunca stvorila je vibracije, osetila je neprijatnost i strah. Samo još jednom bile su takve, tako svetle i tako tamne u isto vreme, onog dana...
***
„Gospođice Kastiljo, nadam se da znate da ću ovog puta morati da obavestim Vašeg oca o svemu što se večeras dogodilo, nakon čega će uslediti izbacivanje iz škole?!", upitala je strogim glasom upravnica škole za devojke pri protestantskom samostanu Device od Gvadalupe, gde ju je otac naterao da dođe zbog skandala koji je usledio nakon racije i njenog hapšenja u noćnom klubu.
Možda bi se sve i zataškalo da je mogla da obuzda bes koji je osećala prema Rikardu Torihosu. Još u noćnom klubu odmah je dao izjavu da je uopšte ne poznaje i da mu se nabacivala kao i ostalim muškarcima koji su gledali njenu, za njegov ukus, i previše smelu, perverznu, igru. Istu priču potvrdio je i njegov brat, negirajući bilo kakvu povezanost sa njom kao i sa marihuanom u njenoj torbi. Možda tu noć ne bi ni izašla iz pritvora, bez obzira što je pozvala oca, da dečko sa kojim je popila piće nije slagao da mu je devojka. Tako samouvereno je tvrdio da je dobro poznaje, da je celo veče provela sa njim i da je njen ples bio na njegovu inicijativu, kao i to da je on lično bio nepažljiv ostavljajući njenu torbu na šanku i kako je neko, sigurno, u trenutku racije, iskoristio njegovu nesmotrenost te se oslobodio nepoželjnog paketića trave.
Noćima je osećala toplotu njegove ruke obavijene oko svog struka i blago stiskanje kojim ju je umirivao. Drhtala je kao prut što zbog ljutnje, što zbog straha, jer nije bila potrebna velika pamet kako bi pretpostavila sa čim će se suočiti nakon očevog dolaska. Ipak, suočavanje sa očevim besom bila joj je druga briga. Molila se da ne završi u zatvoru, prvenstveno zbog fobije od zatvorenog prostora, a još više zbog onoga što je čitala o panamskim zatvorima. Privila se uz mladića koji joj je pomagao, želeći da se sakrije pod te tople dlanove, pod majicu na njegovim grudima... a on ju je čvrsto držao uz sebe, čak i u vozilu koje ih je, zajedno sa još nekolicinom mladića i devojaka, prevezlo u policijsku stanicu.
Pre nego što su im oduzeli lične stvari i on je iskoristio pravo jednog poziva. Razgovarao je sa nekim vrlo tiho i vrlo kratko i pre nego što su ih u policijskoj stanici razdvojili zbog saslušanja, došapnuo joj je: „Ne odgovaraj ni na jedno pitanje bez prisustva advokata. Ja ći potvrditi ono što sam već izjavio!"
Kada je nakon nekoliko sati, po intervenciji advokata porodice Kastiljo i plaćenoj kauciji, izašla iz pritvora, na parkingu ispred policijske zgrade čekao ju je otac, a malo dalje od njega i ON, oslonjen o svoj automobil, ali joj se njegov pogled, koji je uhvatila na tren, učinio nepoznatim. Gledao je u pravcu vrata, nekako kroz nju, kao da je uopšte i ne primećuje, a kamoli prepoznaje. Pogledala ga je značajno, razmišljajući šta se promenilo za tih nekoliko sati koliko je bila u pritvoru. U tom trenu prišla mu je žena duge crne kose, koja se stvorila niotkuda, i usplahireno uzviknula pre nego što ga je zagrlila:
„Kruz, stigla sam!", jasno je čula.
Bože, i sad se sećala čudnog osećaja koji joj je u tom trenu prostrujao telom. I razočaranja koje ju je ispunilo... i još nečega što u tom momentu nije znala nazvati pravim imenom. Osećaj usamljenosti i izdanosti se pojačao, kao i želja da se osveti Rikardu, što je i učinila već sledeće noći uprkos svim zabranama koje su joj nametnuli roditelji - pred zoru se iskrala iz svoje sobe i zapalila Rikardov kadilak znajući koliko voli svog skupog druškana na četiri točka. A onda... Onda je sve otišlo do đavola, iako sem nje i Rikarda niko nije znao ko je to uradio. I jedno i drugo ćutali su s razlogom, samo što je on znao koji je njen, a ona nije mogla ni da pretpostavi šta je njegov.
Obavila je ruke oko tela kako bi sprečila drhtaj. Pod prstima su joj zapulsirale slabine na mestima gde je verovatno već crnela modrica od pada. Kamenje pored puta dobro joj se utisnulo u telo, činilo joj se da još oseća sitne šiljke, koje su naoštrili kiša, vetar i sunce, kako joj bodu kožu.
„Gospođice, da li ste čuli išta od onoga što sam Vam rekla?!", prenuo je glas upravnice.
„Čula sam", odgovorila je mirnim i staloženim glasom, uprkos želji da počne vrištati naglas, krajnjim naporom suzbijaći podrhtavanje i tela i glasa. Stegla je zube.
„Zbog donacija i uticaja gospodina Kastilja gledala sam Vam kroz prste više puta, ali preko ovoga ne mogu da pređem, čak i da u potpunosti zanemarim Vaše ponašanje i koliko loše utičete na ostale polaznice škole. Ovog puta u pitanju je, na prvom mestu, Vaša bezbednost, a potom i ugled škole... Nedopustivo je ono što se dogodilo večeras! Ne želim da škola bude odgovorna za moguće posledice!", nastavila je upravnica gledajući je mrko, delimičmo i sa mržnjom koju je Zita i te kako osećala, ali je pogrešno tumačila njen uzrok. „Vaš odnos sa mladićem koji Vas posećuje nije prihvatljiv za ovu ustanovu ni po jednom normalnom merilu meni poznatom, zato..."
„Moj odnos sa bilo kim je moja stvar i to ne bi trebalo da Vas se tiče, posebno ne iz razloga ako se uzmu u obzir iznosi na čekovima koje Vam je dao moj otac! Pritom, ja sam punoletna, a ovo nije zatvor!"
„I ne tiče me se...", izgovorila je upravnica srdito, a onda shvatajući šta je rekla, ispravila se: „sve dok se poštuju pravila prihvaćena ugovorom. Vaš dolazak ovde je Vaša volja... Potpisali ste ugovor, svojevoljno, zar ne?!", dodala je na kraju sa jasnim prizvukom likovanja u glasu jer i slepom je bilo jasno da se Zita našla u takvoj školi pod prinudom.
„Naravno! Uživam u čarima ovog mesta! Mirno je i nadahnjujuće... Prosto obožavam da ustajem u šest ujutru i ležem u deset uveče, slušam propovedi i učim kako biti ponizan, misliti tuđom, a ne svojom glavom", napravila je grimasu zaboravljajući da će joj pomeranje mišića lica pojačati bridenje obraza. Prokletnik ju je udario tako snažno da joj je još zvonilo levo uho. „Okolina je predivna, ako zanemarim prašnjavi prilaz i polje kaktusa koje gledam sa prozora svoje sobe! Oduševljena sam licemerjem kako ostalih učenica tako i osoblja! Vi mi se posebno dopadate..."
„Sram Vas bilo! Usuđujete se da prigovarate!", gnevno je rekla sestra Rozario namičući na nos svoje smešne naočare iza kojih su se krile sitne crne oči, odlično znajući o čemu govori Zita jer je jednom davno izgovorila slične reči, ali nije imala ni mogućnosti ni hrabrosti da išta promeni.
Iako je sa svog prozora gledala šta se dogodilo na prilaznom putu, nimalo joj je nije bilo žao. Ne bi ni reagovala, pustila bi je da sama kusa kašu u čijem je kuvanju, sigurno, učestvovala, da se u sve nije umešao domar, jer tu malu, pored svega ostalog, nije podnosila baš iz tog razloga... što je činila ono za šta ona nije imala hrabrosti. Bila je uporna, tvrdoglava kao mazga, nesalomiva i hrabrija od svih devojaka koje su za njene karijere prošle kroz tu školu. Nervirala ju je i dovodila do ludila, još od samog starta. Ni jednom pravilu se nije povinovala, počev od satnice ustajanja - redovno je kasnila na doručak, a potom i na časave, oblačila se i previše slobodno, oglušujući se na svako upozorenje, i odbijala da uradi bilo šta što nije bilo predviđeno planom i programom škole, podrivajući autoritet nadređenih... Ponašala se tako nadmeno kao da je u najmanju ruku boginja. Rozario je dobro znala od koga je to nasledila... i zbog toga ju je mrzela još više. Najgore od svega bilo je to što je Zitina ličnost na ostale devojke delovala poput magneta. Divile su se njenoj lepoti koja je bila neosporna i koje je ona bila svesna - zdušno ju je isticala - hrabrosti i ispadima, i uprkos hladnoći i nedruštvenosti koju nije krila (ni sa jednom nije postala prijateljica), pokušavale su na sve načine da joj se približe i... počinjale je kopirati. A još gore od toga bilo je to što je morala da je trpi i zbog sebe i zbog Kandelarije, proklinjući sećanja koja su je još progonila uprkos godinama koje su protekle.
„Vaša drskost prešla je svaku granicu!", uzviknula je iznervirano. „Oholi ste, a to je smrtni greh!"
„Kao i pohlepa!", izgovorila je Zita, prisetivši se nečega što je slučajno otkrila kada je jednom, za kaznu, sređivala kancelariju u kojoj se nalazila. Promislila je samo tren... Naravno, osmehnula se u sebi, otkriće joj može poslužiti da upravnicu satera u ćošak i time je natera da promeni svoju nameru. Nije je bilo briga što će je izbaciti iz škole, već dugi niz besanih noći tražila je način da ode iz nje što pre, plašile su je druge stvari... vraćanje kući i otkrivanje istine koju je tajila i samoj sebi.
„Pokušavate za nešto da me optužite?!", upitala je Rozario vrlo ljutito, nabirajući čelo ispod belog platna marame kojom je bila ubrađena.
„Ne! Ali...", odgovorila je devojka upisujući prvi poen na svoju stranu tabele. Zagledala se u statuu Isusa Hrista koja je stajala na sredini stola od kedrovine i oćutala nekoliko sekundi, namerno, praveći pauzu u govoru, jer to je doprinosilo dramatičnosti onoga što je želela izneti. „Ako malo bolje razmislim... imala bih zašto..."
„Na primer?!"
„Na primer, za prepravljanje prihoda i troškova škole...", vratila je pogled na lice upravnice, ne želeći da propusti njenu reakciju.
„To nije istina!", upravnica je hitro skočila na noge, kao da joj je neko pod stopala postavio federe.
„Naravno da jeste... Iako Vi smatrate da sam loša u svemu, moram Vas razočarati - vrlo sam dobra u matematici!", osmehnula joj se ljupko, želeći još više da je uznemiri, osećajući, po rekciji sestre Rozario, da je pogodila ravno u centar. „Sve je ovde...", mahnula joj je telefonom koji je izvadila iz zadnjeg džepa farmerica, lažući tako samouvereno da bi joj poverovao i najokoreliji neverni Toma.
Upravnica se zacrvenela kao rak. Nekoliko puta gurnula je svoje ružne naočare uz i niz nos, a zatim procedila: „Znala sam da si đavo, od prvog trena kada sam te ugledala!"
„Stvarno?!... Ako to tako pouzdano znate, onda ne bi trebalo da se hvatate u kolo sa njim, mogao bi da Vas odnese... pravo u pakao!", odvratila je devojka. Iznenadilo bi je da je znala koliko se namrštila dok je to izgovarala jer poređenje sa đavolom ipak ju je zabolelo bez obzira što ju je sotonom nazvala njoj apsolutno nebitna osoba. Zitine obrve, poput dve crne pijavice, bile su skoro sastavljene, a usne stisnute u crtu, ali njena sagovornica je to protumačila kao overu izgovorene pretnje, a ne kao odraz devojčine povređenosti njenim poređenjem.
„Kako se usuđuješ...", zapenila je sestra Rozario, ali nije uspela da završi pitanje.
Zita je posmatrala kako je lome bes i uznemirenost što je bila potvrda da je njena optužba osnovana. „Ne uzbuđujte se toliko, može Vam pozliti!"
„Bezobraznice, ista si...!"
„Zašto toliko loše mislite o meni?", nastavila je sa provokacijom. „A ja uopšte nisam loša... Evo, voljna sam da Vam pokažem dobru stranu svoje ličnosti - zaboraviću ovaj razgovor ukoliko i Vi učinite isto. Ćutaću...", spojenim palcem i kažiprstom desne ruke prešla je preko usana, „kao zalivena sve dok Vi svojim ćutanjem budete hranili moje! I... ako me ostavite na miru!"
„Ne mogu te izdvajati od drugih...", izgovorila je Rozario skrušeno, podsvesno pristajući na Zitine uslove. „Na neki način moraš biti kažnjena za večerašnje..."
„Pristajem na nagodbu pod uslovom da kazna nije čišćenje školskih toaleta... gadljiva sam!", rekla je, znajući da je upravnica zagrizla udicu.
„Dobro!", odgovorila je Rozario nakon nekoliko minuta tišine i naglo sela u stolicu. Ponovo je počela dodirivati okvir svoji naočara razmišljajući koja kazna bi mogla zadovoljiti obe strane.
Prelazila je pogledom više puta preko rasutih papira na stolu. Za oko joj je zapao grb Hacijende Emanuela. Sami Bog joj ga je poslao pred oči... Osmehnula se zlurado.
„Gospođice Kastiljo", podigla je pogled i obratila se Ziti, ponovo zvanično - đavola treba držati na odstojanju - ovde je jutros bila Donja Ignjasio... Senjora i njen suprug imaju imanje nedaleko odavde, tačnije plantažu kafe, i naši su stalni donatori. Kafa je u punoj zrelosti, a prema prognozi vremenske prilike im neće ići na ruku, molili su za pomoć u branju uz adekvatnu nadoknadu. Njihovo stalno dobročinstvo je obavezujuće... a školi je potrebana svaka bilboa i, naravno, pomoćićemo im... Vi ćete biti ta koja će im sutra pomagati, posle časova. Imate li nešto protiv?!"
„Ne!", izgovorila je Zita pogledavši u svoje negovane ruke.
Doskočila joj je, ali nije želela odbiti i dati joj zadovoljstvo da likuje. Iako nikada u životu nije ubrala ni zrno kafe, snaći će se. Niko je nikada neće videti slomljenu i poraženu, to je za slabiće. A kad bolje razmisli i nije to tako loše. Ako ništa drugo, bar će izaći van zidina samostana, a tamo će se pobrinuti kako da pregura taj dan s obzirom da zna koliko je teško boraviti u poljima, u popodnevnim satima, dok sunce nemilosrdno peče.
Tog popodneva sunčeva svetlost uzmakla je pred jačim sjajem...