Zamijenjen🔚

II Poglavlje

Tijelom sam prisutna u uredu, a duša mi negdje izbacuje višak koliko mi je zlo.
Sinoć smo dobrano pretjerale.

Taj naš tajni obožavatelj nam je poslao još deset rundi. Iako nismo uspjele saznati tko je taj tajanstveni muškarac objeručke smo prihvaćale pića, zato mi i je sad zlo.

Jebo majku i on i te runde i kud sam uopće išla pit.
Mašu još nisam srela, možda i bolje tako, jer ta se tek sašila kao krava. Sve je nešto frfljala, nabrajala. Tko će ga znati.

Pripremam ove papire na potpis diši, a tijelo mi se raspada.
Kud li obuh ove pete danas. Ima da izginem negdje, ali nema veze koda će itko pitati za mene.

Misli mi prekine Saša uletjevši mi kao razjareni bik u ured;

„ Kaje pičke? Sinoć cugate i zajebavate se, a mene nemrete zvati, ha“?

„ Tako ti svega, smanji za koju oktavu. Glava će mi eksplodirati“.

„ Neka će, kad me ne znate zvati. To vam je kazna i baš mi je drago kaj vam je loše“.

Gledam u njega i razmišljam dali da skočim na njega kao onaj naš ludi ovan samo da ja ovu ovcu pred sobom ogulim do gole kože ili da ga ignoriram.
Ne znam, ne mogu još razmišljati, dovoljno mi je to što ga vidim dva puta.
I da hoću raspravljati ne znam s kojim od ove dvojice to trebam napraviti. Otpuhne;

„ Kaj ste se stvarno tak jako razbile jučer“?

Kimnem mu jer ako otvorim još jednom usta imat će slikovni prikaz naše degustacije od sinoć.
Degustacije malo sutra.
Suosjećajno me gleda;

„ Kaj ti mogu ja kak pomoći s tim pizdarijama pred tobom“?

Kimam kao luđakinja jer stvarno više ne mogu. Mozak mi je odumro. Jebo majku koda sam se one Ličke brlje nalila.

Kad smo završili, tj. kad je on završio tu papirologiju, ostavili smo ju Horvatu na stolu, i napokon smo se uputili na taj usrani  ručak mada i dalje ne mogu zinuti, bar da zraka uhvatim.

Saša me davio putem kako ima neki restoran s domaćom hranom i da diže iz mrtvih.
Ni Brad Pitt me sad ne bi digao, a ne neka vražja domaća kuhinja, ali u nedostatka snage samo kimnem da ga skinem s one stvari.

Ušli smo u omanji restorančić di je sve mirisalo, podsjećalo me na babinu kuhinju pa se osmjehnem ali usta i dalje ne otvaram.

Naručio mi je domaću juhu i punjeni lungić. Kao pas cijelo vrijeme samo kimam glavom, što je meni sasvim dovoljno, a on je itekako nezadovoljan, jer izgleda kao da priča sam sa sobom.
Što ću mu ja, sam je to tražio.

Kad sam uspjela malo pojesti stvarno mi je bilo bolje. Osmjehnula sam se;

„ Dali si uopće vidjeo danas Mašu, jeli došla na posao“?

Smije se on i potvrdno kima.

„ Da ju sam vidiš. Zgleda kao da je cijelu noć provela ispod mosta glumeći gnijezdo za golubove“.

Puknem se smijati njegovom slikovitom opisu, a isto tako ju i zamišljajući. Mogu si misliti što o meni priča kad nju tako opisuje, ali nije ni bitno.

Dokotrljamo se tj. ja nazad do ureda, za divno čudo ni jedanput nisam zapela u tim cipeletinama, ali prvo što si moram kupiti neke profinjene <poslovne> cipelice.

Tko više može u ovom nabadati iz dana u dan. Srušim se u stolicu jer sad me manta da bi najrađe zaspala.
Prvo što napravim izujem te cipeletine da malo odmorim noge, pa otvorim prozor, jer ovdje smrdi kao u tvornici alkohola.