Jack Daniel's

31. DEO

Zaklecala su mi kolena kada je obavio ruku oko mog struka ne bi li me pridržao.
Pitala sam se šta nije u redu sa mnom.

„Drhtiš.Je l' ti hladno?"

„Malo."
Slažem.

Temperatura u kući je bila prijatna i podnošljiva, ali moje telo je odjednom obuzela tropska klima.
Postajalo mi je vruće i osećala sam da gorim.

„Trebala si poneti nešto.Gde ti stoje jakne i bunde?Doneću ti."

„U garderoberu.U prvom ormaru."

Otišao je na sprat i ubrzo se vratio sa crnom kratkom bundom kojom mi je pokrio ramena.
„Bolje?"

Samo sam klimnula glavom rešena da pokušam smiriti nagle reakcije mog tela pored Bogdanovog.

Izašli smo iz kuće i ušli u auto.
Dok smo se vozili posmatrala sam ga.
Bukvalno piljila u njega tražeći odgovore na svoja pitanja o mojim osećanjima prema njemu koje nisam mogla razumeti.
Gledao je napred skoncetrisan na vožnju, dok sam ja bila zaokupirana njime.

Primetila sam da ima lepe crte lica.
Plava kosa mu je padala na levu stranu.
Crne krupne trepavice su mu isticale morsko-plave oči.
Dok sam sabirala misli...prisetila sam se one rečenice iz filma Titanik koji me je rasplakao i duboko dirnuo. 'Srce je okean pun tajni.'

„Šta je bilo?"
Kaže, na kratko me pogledavši.

„Ništa." Odmahnem glavom.

„Nešto jeste.Gledaš me nekako...čudno.Je l' sve u redu?" Skupi obrve.

„Znaš da nije."
Okrenem glavu ka prozoru svesna toga da se ne ponašam tako zbog majke.

„Znam da ti nije do proslave.I da ti je teško...ovaj...Mogu da se okrenem i vratim te kući."

„Već sam se spremila.Biću dobro." Blago se nasmešim kako bi ga ubedila.

„Nećemo dugo ostajati na proslavi.Ne brini."

....

Do hotela u kome se slavilo nam je trebalo sat vremena.
Kada smo stigli, dočekalo nas je gomilu novinara.
Postavljali su razna pitanja i blicevi su sevali sa svih strana.
Bilo mi je veoma neprijatno.
Bogdan mi je otvorio vrata i uhvatio me čvrsto za ruku.

Hodali smo crvenim tepihom koji se nalazio ispred ulaza u hotel ,,Prestige".
Obezbedjenje je udaljilo novinare i dopustilo samo jednom od njih da pridje kako bi obavio intervju sa Bogdanom.

„Kako je u braku?Pre dva meseca je osvanulo u svim novinama da ste se venčali." Upita nas nivinar kada nam se približi.

„U braku je divno."
Bogdan pogleda u mene i nasmeši se.

„A kako je Vama budući da ste udati za najpoželjnijeg muškarca u Srbiji?"
Obrati mi se novinar dok mu se usne šire u osmeh.

„Odlično."
Takodje se nasmešim.

„Čuli smo za smrt vaše majke.Niste se od tada pojavljivali u javnosti."
Taman kada sam htela odgovoriti, Bogdan me je preduhitrio.

„Molim Vas, zaobidjite nas tih teških tema.Kasnimo."
Stavio je ruku oko mog struka i zaobišli smo novinara ušavši u hodnik luksuznog hotela.

„Izvini ako te je povredio.Nije trebalo da te povedem.Biće ti još teže." Obgrli me desnom rukom.

„Nije me povredio.Dobro sam.Koliko-toliko." Iskreno kažem.

„Uh.Onda hajmo, čekaju nas u sali.Izvini još jednom."

Prošli smo pored recepcije i produžili pravo došavši ispred dvoje vrata ispred kojih su nas sačekala dva krupna čoveka u crnim odelima koja su nam otvorila vrata.
Sala je bila ukrašena crvenim ukrasnim papirom.
Stolovi su bili visoki i za svakim je stajalo po par ljudi.
Svi su stajali jer nije bilo stolica.
Razgovarali su medjusobno i ispijali pića.
I svi su imali svoju pratnju.
Baš bi bio bedak da je Bogdan došao sam.

„Ono je naš sto.Broj sedam."
Pokaže ka stolu koji se nalazio u uglu sale.
Na njemu se nalazio papir sa brojem 7.
Otišli smo do njega i stavila sam svoju crnu pismo-tašnu na njega.

„Koji je povod slavlja?" Upitam ga.

„Organizovali smo proslavu zbog promovisanja firme.Pozvali smo sve važne ljude koji bi nam mogli izaći u susret ili čak biti saradnici."

„Kapiram."
Promrmljam zapazivši dve visoke devojke u provokativnim haljinama sa dubokim dekolteima kako se kreću ka našem stolu.

Jedna od njih je nešto šapnula Bogdanu na šta se on nasmejao.
Taj gest me je izludeo.
Bilo mi je krivo.
Bila sam...ljubomorna?

„Šta je smešno?"
Upitala sam Bogdana dok sam onu devojku streljala oštrim pogledom.
Shvativši da preterujem nasmešila sam se kako se ne bi još više postidela.

„Ništa, draga.Gospodjica je..."
Crnokosa koja mu je nešto šapnula, prekinula ga je i dovršila rečenicu.

„Izrazila svoje mišljenje."
Nasmešila se cinično, te nastavila. „Imaš velike sreće što imaš ovakvog muža.Mnoge bi se rado menjale."
Namigne mi.

Oh, ta prostakuša.
Znam ja takve.
-Bože, šta ja to govorim?Šta to radim?-
Ponovo sam se lažno osmehnula, pre no što su otišle.

„Može?"
Uzme bocu Jack Daniel's-a i podigne je.
Odmah do boce stajale su dve čaše za viski.

„Može."
Kažem, te nam sipa piće.
Uzela sam čašu i ispila na eks.
Usput se strašno osramotila kada sam se zakašljala.

„Polako.Nije to sok, Dajana."
Nasmeši se dok me blago lupa po ledjima.

„Jako je." Kažem idalje osećajući peckanje u grlu.

„Ali je dobro.Hoćeš još?"

„Ne.Ovo mi je dobro pročistilo grlo."
Odbijem rešena da ne pijem više.

Posle onih devojaka, prišlo nam je i par bračnih parova koji su se pozdravili sa nama i pohvalili nas.
Verovatno smo im dobro zamazali oči, kada su došli do zaključka da smo "divan par".
Mislim...mi smo daleko od divnog para.
On me, valjda, voli. Dokazao je to stotinu puta, ali opet...nisam sigurna. Ne znam.Sve je zbunjujuće za mene.
Ova moja osećanja...
Kao da srce radi protiv razuma.

Posmatrajući Bogdana kako učtivo razgovara sa svojim poslovnim partnerima razmišljala sam o njemu i svemu što se kovitla u mojim grudima.
Uzbudim se kad god me dodirne.
Poludim kada vidim žensku osobu u njegovoj blizini.
Posmatram ga i gubim se u plavetnilu njegovih očiju.
Kada sve to uzmem u obzir, možda sam se...

Iz misli me trgne Bogdanov glas.
„Gde si odlutala?"

„Zamislila sam se." Suočim se sa njegovim pogledom.

Sada sam rešila i da zaboravim monolog koji sam malopre vodila.