Jack Daniel's

20. DEO

~Bogdan p.o.v.~

Parkirao sam se ispred ulaza kuće.
Obezbedjenje mi je otvorilo vrata, te sam ušao unutra.

U hodniku je stojao Žak, stilista kojeg sam unajmio, i lupao se po glavi pričajući.
„Uništiće mi haljinu, ta bednica, jao teško meni!!!"

„Koja bednica će ti uništiti haljinu?"
Upitam pogledavši ga prekorno.

„O, gospodine.Nisam Vas video.Ovaj, ne zamerite.Pao mi je pritisak, pa ne znam šta govorim.Jesam li rekao bednica?Mislio sam "božanstvena".Joj, kad se uzbudim previše pričam!"
Počne mlatarati rukom ispred lica u pokušaju da se rashladi.

„Gde je Dajana?Zar ne bi trebalo da isprobava venčanice?"
Okrenem se ne bi li je uočio negde, ali nije je bilo.
U hodniku su stajali samo Žak, frizeri i šminkeri.
Ni njegove pomoćnice nisu bile tu.

„Jao, gospodine.Vaša verenica, da prostite, nije normalna.Izgleda da ima napad panike! Haljinu će mi uništiti!Počela je plakati i otrčala na sprat.Poslao sam moje pomoćnice po nju.Oh, teško meni ako se nešto desi venčanici."
Uhvati se za glavu.

„Teško tebi ako se nešto desi Dajani."
Krenem brzim korakom ka spratu.

U glavi su mi se formirala razna pitanja.
-Zbog čega plače?
Je l' se nešto loše desilo?-

Čim sam kročio na sprat, na kraju dugog hodnika, uočio sam dve plavuše i Sonju kako lupaju na vrata Dajanine sobe i govore joj da otvori.
Prišao sam im zabrinut.

„Šta se dešava?"

Sonja me je pogledala prebledelog lica.

„Sonja, jesi li dobro?"

„Gospodine, ona se odjednom rasplakala i ne znamo šta joj je.Bojim se da ne naudi sebi.Ne odgovara.Samo ćuti."

„Dobro, Sonja.Idite vas tri dole.Ja ću ovo rešiti."

Klimnula je glavom, i obratila se devojkama.
„Ajmo, devojke, idemo."

Kada su sve tri otišle dole, ostao sam sam u hodniku.
Prišao sam vratima i pokucao dva puta.
„Dajana, otvori."

Iza vrata se čulo samo njeno jecanje, zatim njen isprekidan glas propraćen jecajima.
„Ostavi me na miru.Pristala sam da se udam za tebe, šta hoćeš sada? Udajem se za ubicu..."

Zvuk njenog glasa se čuo blizu, što je značilo da jei ona takodje na vratima.

„Znači zbog toga plačeš."
Pretpostavio sam, ali sada sam siguran zbog čega je.

„Ubio si mi najboljeg druga i primoravaš me da se udam za tebe. Čak sam i posao izgubila...zbog tebe." Kaže kroz plač.

„Otvori vrata."

Automatski sam dobio odgovor.
„Neću!" Drsko je odgovorila, a zatim nastavila plakati.

„Ne plači.Mrzim da zbog mene plaču.Molim te, otvori vrata."
Nikada nisam želeo da budem razlog nečijih suza.
Jesam djubre, priznajem.
Ali izazivač tuge i suza ne želim da budem.
Žao mi je što je tako ispalo, što sam upravo to postao.

„Ne želim!Ostavi me na miru!"
Kroz pukotinu glasa se prolomi i po neki jecaj dok je to izgovorila.

„Onda se barem udalji, jer ću ih sam otvoriti."

Nije odgovarala.

„Jesi li se pomerila?Zašto ćutiš?Odgovori mi."

Posle par trenutaka, rekla je. „Ne želim da pričam sa tobom."

„Onda verovatno ne želiš ni da čuješ istinu, onu za koju sam ti rekao da ću ti reći ako pristaneš da se udaš za tebe."

Ponovo je zaćutala, te rekla.
„Samo me ostavi na miru."

„Onda živi u lažima.Baš me briga."
Napravim par koraka ka svojoj sobi, te se zaustavim kada čujem otključavanje vrata, a onda i njen glas.

„Kakvu istinu mi imaš reći?"

Okrenem se i suočim sa njenim divnim zelenim očima koje su me mamile svakog puta kad bi me pogledala.

„Pravu istinu, a ne ono za šta misliš da je istina.'
Odgovorim, te joj pridjem.
„Udjimo unutra.Hodnik nije prikladno mesto za ovakav razgovor."
Očešam se o njeno rame kad otvorim vrata i prodjem pored nje.

Pogledam je i primetim da se dvoumi da li da udje.
„Nemoj se bojati.Neću ti nauditi.Dovoljno sam primoravši te da se udaš za mene.Mada, udaja je bila tvoj izbor.Tako da, ne bih to baš tako nazvao."

Osetim njen pogled na sebi.

Njene tužne oči pune suza su me pogledale, te mi  bivale sve bliže i bliže.
Ušla je i zatvorila vrata.

„Znao sam da ćeš hteti da me saslušaš."

„Želim znati istinu."
Predje rukom preko očiju, protrljavši ih.

~Dajana p.o.v.~

Stajala sam licem u lice sa ubicom mog druga.
Strah je bilo nešto neosporno.
Nisam ga se mogla otarasiti, a nisam se ni trudila.
Želela sam znati istinu i ako sam se dvoumila da li da ostanem sama sa njim.
Nisam želela razgovarati sa njim, niti ga gledati.
Samo gledanje u njegs izazivalo je sećanja i uspomene na Nikolu.
Zbog tog čudovišta koje stoji naspram mene njega više nema.

Osetim suzu koja mi se skotrljala niz obraz.
U tom momentu, Bogdanova ruka se nadje na mom obrazu.

Odgurnem je i kažem.
„Ne dodiruj me! Samo reci to što imaš da mi kažeš..."
Duboko udahnem kako bih se pribrala.

„Nisam ubio Nikolu, ja..."

Nisam mogla izdržati i prećutati, te sam ga prekinula.
„Već si poslao svoje ljude da ga ubiju."

Pokušam biti hladna, dok me prožima novi nalet suza.
Odlučim da ih ne pustim da kanu iz oka.
Pokušam da budem smirena, u prvih par trenutaka uspevalo mi je.

„Hoćeš li me pustiti da ti ispričam ili ćeš me prekidati?"
Pogledao me je direktno u oči.
Od početka mi je delovao kao neko ko se ne boji ničega, ko se ne usteza i ne saginje glavu.

Dodjavola, zašto nisam mogla biti jaka ili barem glumiti da sam to?
Suze su krenule i ako sam žarko želela da ih zadržim, da ne plačem.

„Dobro, pričaj."
Kažem ozbiljnog lica, dok mi se par suza slivalo niz obraze.

„Nemoj plakati..."
Podigne ruku i krene njome ka mom licu.
Pomerila sam se za korak unazad.

„Reci već jednom."
Oštro izgovorim, obrisavši suzu.
Nema potrebe on to da radi.

„Nikola je živ." Kaže ozbiljnog glasa.