Jack Daniel's

22. DEO

~23:25PM~

Ležala sam u krevetu i prevertala se.
Nisam mogla zaspati.
Od negde je dopirala muzika.
Kao zvuk mog telefona kada me neko zove.
Zbunila sam se.

Ustala sam i pogledala naokolo po sobi ne bi li uočila telefon.
Nije ga bilo.
Pažljivo sam slušala odakle dopire zvuk i shvatila da dolazi iz garderobera.
Otišla sam tamo i shvatila da mi je tamo vec dva dana koliko sam ovde.

Izvadila sam ga iz police gde sam ostavila kako bi se presvukla i videla da me mama zove.
Bože, sigurno me je zvala i juče.
'Šta da joj kažem?' - postavim pitanje u sebi.

Ona i dalje misli da radim u Jack Daniel's-u.
Ne želim da je lažem, a bojim se njene reakcije jer je bolesna i možda joj bude loše. Ne bih podnela da joj se nešto desi.

„Halo, mama?"
Nesigurno kažem, nakon što dodirnem zelenu slušalicu na ekranu telefona.

„Hej, jesi stigla sa posla?"
Glas joj je bio čudan.

„Ovaj...ja..."

Prekine me.
„Rekao mi je doktor da su svi troškovi bolnice plaćeni.Prebacili su me u posebnu i bolju sobu, ne moram da je delim sa nekim kao pre.Jesi primila platu pa si sve to sredila?"

„Molim?" Iznenadim se.

„Rekoh da su svi troškovi plaćeni i da su me premestili u posebnu sobu."

„Čula sam te mama, nego..." Zastanem.

Šta bih joj mogla reći?
Da je slažem?
Još laži...to mi se ni najmenje nije dopalo.

„Nego?"

„Još sam na poslu, mnogo radim.Reci mi kako si? Još malo pa će mi se završiti pauza, nemam vremena."

„Ne čujem muziku, mislila sam da si kući."

„Radim i posle završetka radnog vremena, veća je plata." Ponovo slažem.

„Sigurno si i juče radila do kasno, zvala sam te desetak puta i nisi se javljala.Zabrinula sam se."

„Ove nedelje je velika gužva na poslu, pa zbog toga.Nemoj se brinuti, sve je u najboljem redu."

„A jesi platila stanarinu?"

„Jesam."
Laž se smenjuje jedna za drugom.
Dokle više?

„Nego, kako si ti? Je l' sve okej?"

„Sve je u redu, bolje mi je."

„Mama, ja moram da idem.Ljutiće se gazda."
Slažem kako bih izbegla još laži kao odgovore na njena pitanja.
Teško će dobiti istinu od mene, ali to je zato jer znam da je ne bi mogla podneti.

Dodjavola.
Tako mi je njen glas nedostajao.

„Ajde, radi.Nemoj zbog mene da nadrljaš."

„Zovi me ako ti bude loše, nemoj da kriješ od mene, molim te." Kažem nežnim glasom punim brigom.

„Neću ništa kriti, nemoj ni ti od mene."

To zadnje 'nemoj ni ti od mene' je odzvanjalo u mojim ušima.
Savest me je grizla zbog gomile laži koju sam izgovorila.

„Ćao, ljubim te."
Spustila sam slušalicu i obrisala suzu koja mi je kanula iz oka.

Znači Bogdan je sve platio.
Mora biti da je on.

Budući da nisam mogla zaspati, ustala sam iizašla iz sobe.
Ožednela sam i u želji da pijem vodu odlučila sam da odem do kuhinje.

Prošavši pored Bogdanove kancelarije kako bih došla do stepenica, primetila sam otškrinuta vrata i svetlo koje je dopiralo iz te prostorije.
Onako znatiželjna otvorila sam ih i provirila.
Nije bilo nikog unutra.

Nešto me je vuklo da udjem i vidim šta se sve nalazi tamo te sam ušla.
Okrenula sam se i pogledala u vrata kako bih videla da li Bogdan dolazi ili neko drugi.

U hodniku je vladala tama i tišina.
Bilo je jezivo kao u horor filmu.
Ušavši u kancelariju ponovo mi je slika Bogdanove majke koja je stajala na zidu bola oči.
Bila je to žena u mladjem izdanju, prelepe duge kose i krupnih očiju.
Slika je bila crno-bela.

Prošla sam pored velikog radnog stola pretrpanog raznim dokumentima i drugim stvarčicama.
Prešla sam rukom preko ivice stola dok sam se kretala po kancelariji i razgledala.

Na stolu sam uočila veliki beli papir, a na njemu crtež neke devojke.
Zainteresovalo me jе te sam ga uzela.
Suočivši se licem u lice sa tom devojkom shvatila sam da ona nenormalno liči na...mene.

Gledala sam u svoj portret tako precizno nacrtan.
Gledavši u njega nisam ni primetila kada je neko ušao u kancelariju.

Ispustila sam papir kada me je Bogdanov povišen ton glasa prepao.

„Šta radiš ovde?"
Upitao je ljutito kao da sam nešto zaista loše uradila.

„Ja...nisam mogla spavati, ožednela sam i htela piti vode, prošla sam pored tvoje kancelarije i..."

Ne stignem da završim, kada samo kratko odgovori, hladnim tonom.
„Dobro."

„Ovaj...jesi ti ovo nacrtao?"
Dohvatim papir koji sam prethodno ispustila.
Podignem ga i okrenem crtež ka njemu.

Pogledao ga je, te u mene i samo klimnuo glavom.

J„Zaista lepo crtaš.Baviš se time ili?" Upitam znatiželjno.

„Crtam iz dosade.Ako ti se svidja, eto, poklanjam ti.Imam toga koliko hoćeš."

Iznenadim se tom njegovom izjavom.
Crtao me je više puta?
Preklopim crtež i stavim ga u džep od crnog šortsa koji sam nosila u sklopu sa crvenom majicom umesto one provokativne spavaćice.

„Ovaj..."
Počeša se po glavi kao da nije siguran da li je treba reći.

„Nisam znala da tako dobro crtaš."
I zaista sam mislila kada sam mu takoreći udelila kompliment. Možda je u srodstvu sa Pikasom?

Na to se nasmešio.
„Sad znaš.Nego, planirao sam da zaključam, možeš li izaći?"

Klimnem glavom i zaobiđem ga kako bih izašla.

Ugasio je svetlo te izašao i zaključao vrata.
„Nemoj ulaziti bez pitanja."

„U redu."
Promrljam krenuvši niz hodnik ka stepenicama.

„Gde ćeš?"

'Da pobegnem od tebe.' -pomislim, ali ne izgovorim.

„U kuhinju da pijem vodu."
Kažem te stanem na stepenik i okrenem se da ga pogledam.

„Dobro.Ja sam u svojoj sobi."
Osetila sam njegov pogled na sebi dok sam silazila niz stepenice.

Kada sam se ponovo okrenula sa željom da sretnem njegov pogled, nije ga bilo.