Jack Daniel's

17. DEO

Nakon što sam ispila i poslednji gutljaj čaja, Sonja me je ispratila do moje sobe.
Bilo je pola jedanaest, Bogdana nije bilo.
Sonja mi je rekla da je još na sastanku i da ne zna kada će se vratiti.
Meni je svakako odgovaralo.
Nisam ga želela viedeti ni najmanje.

Ušavši u sobu, odmah sa vrata sam se zatrčala ka krevetu i bacila se na njega.
Došlo mi je da vrištim.
Uzela sam jastuk i pustila glas da se razvije u vrisak.

Mrzim svoj život, sudbinu i...Bogdana.
Zašto baš meni, od milion devojaka, da se ovo desi.
Zašto...

Mrzovoljno sam ustala iz kreveta i iz garderobera uzela crne gaćice i spavaćicu. Jedva sam našla normalan donji veš. Sve su bile uglavnom seksipline gaćice i tange.

Zatim sam otišla do kupatila i malo razgledala, te se istuširala i oprala zube.
Ceo set za higijenu se nalazio u ormariću sa ogledalom, iznad lavaboa.
Bogdan se bukvalno pobrinuo za sve.

...
Nisam znala koliko je sati kada sam zaspala.
Prosto mi se um umorio od svega.
I dalje nisam mogla verovati da za tili čas može život ovoliko d mi se promeni.

Iz sna me je trgnula neka buka.
Ustala sam u sedeći položaj i uplašeno oslušnula zvukove koji su dopirali iz hodnika.
Primetila sam da su mi vrata polu otvorena, a bila sam sigurna da sam ih zatvorila
.
Sišla sam sa kreveta i upalila lampu koja je stajala na noćnom stočiću.
Jedva sam skupila hrabrosti da pridjem vratima i otvorim ih širom.

Napravila sam korak i izašla u hodnik.
Metar od mene nalazila se visoka muška figura odevena u odelo.
Kapljice kiše su udarale u prozore i slivale se, dok su munje sevale.
Nenormalno sam se, još od malena, plašila grmljavine.
Uzdahnula sam i ispustila jecaj kada se na nebu ocrtao grom.
Zamalo da umrem od straha.

Sada se već ona figura približavala meni i shvatila sam. To je bio Bogdan.
Izgleda da se vratio sa sastanka.
Kakav to sastanak traje ovoliko dugo?

„Šta radiš ovde?Nisam te valjda probudio?"
Zaprepastila sam se videvši koliko mu dobro stoji odelo i koliko je zgodan.
Ali morala sam odagnuti takve misli i odgovoriti na pitanje.

Peogutala sam knedlu, te rekla.
„Ovaj...čula sam buku i probudila se.Mrzim grmljavinu."
I tebe - to zadržim u sebi, ali rado bih izgovorila naglas.

„Plašiš se grmljavine?"
Pogledao me je odozgo na dole.

„Mhm."
Promrmljam, spustivši glavu i primetivši da sam bosa i u skoro pa providnoj ljubičastoj spavaćici, bez brusa.

Pokajala sam se što sam to obukla, ali zanimalo me je kako bih izgledala u tome.
Dodjavola nek idem i ja i moja znatiželja.
Bradavice su mi se ukrotile zbog hladnoće koju sam osetila.
Uh.
Osetila sam i ogoroman stid.
Kao da sam naga pred njim.

Prekrstila sam ruke prekrivši grudi.
Bože, koliko mi je neprijatno.

„Hladno ti je, vrati se u sobu.Slobodno ostavi svetlo uplaljeno."

Klimnem glavom, jedva čekajući da skloni pogled sa mene.

Pre nego što sam ušla u sobu, okrenula sam se i pogledala ga.
Stajao je iza mene gledajući kako odlazim.
Sve vreme me je upijao pogledom.

„Khm."
Pročisti grlo, te nepravi kratku pauzu.
Kao da se dvoumio da li da kaže ili ne.
„Ako hoćeš, mogu da budem pored tebe dok ne zaspiš.Neću spavati sa tobom, samo ću sedeti i čekati da zaspiš...ovaj..."
Počeša se po glavi gledajući me u... grudi?

Idiot! - vrisnem u sebi.
„Nema potrebe.Biću ja dobro."
Udjem u sobu i zatvorim vrata.

Naravno da neću biti dobro.
Naježila sam se od hladnoće, još i ovo nevreme.
'Pobogu, Dajana, ponašaš se kao malo dete.To je samo grmljavina.Proći će.' - tako bi mi mama rekla da je tu.

Mama.
Nedostaje mi.
Kako ću joj reći da sam se preselila kod tipa za kog bi trebalo da se udam i kog...uopšte ne poznajem.

Duboko udahnem i ponovo legnem na krevet u nameri da zaspim.
Ali nisam mogla zaspati.
Sve su mi se misli pomešale, a osećnja uzburkala.
Napolju je grmelo i sevalo.

Kada sam pogledala na sat pored lampe na stočiću, videla sam da je pola tri ujutru.
Na prozoru koji se nalazio iznad kreveta se videla munja koja je blesnula u trenutku kada sam ustala i pogledala u njega.

Vrisnula sam i brzo spustila glavu na jastuk.
Ubrzo nakon toga čula sam škripanje vrata.
Otvorila su se i na njima se pojavio Bogdan.

Upalio je svetlo i pitao me.
„Jesi li dobro?"
Izgleda da sam baš jako vrisnula.

„Ne." Odgovorim podignuvši pokrivač do ramena, tako da mi se ne vidi telo.

„Želiš li sada da ostanem?"

„Da." Odgovorim posle kratkog dvoumljenja.
Nije mi bilo druge.
Nikako nisam mogla zaspati, a ni sama ostati u ovoj velikoj sobi.

Tokom grmljavine, obično bi mama spavala sa mnom. Jesam odrasla, ali to nije promenilo činjenicu da je se plašim.

„Dobro.Sešću ovde, a ti pokušaj da se opustiš.U redu?"
Samo sam klimnula glavom i vratila se u prethodni položaj.

Seo je na kraj kreveta, gledajući me.
Kada je ušao, primetila sam da je u beloj pripijenoj majici i donjem delu trenerke.
Ne znam zbog čega, ali tu sliku nisam mogla izbaciti iz glave.

Skoncetrisala sam se na njegovo disanje koje sam čula kako ne bih mislila na ono što se dešava napolju.