Jack Daniel's

24. DEO

~Subota - noć pre udaje ~

„Da, mama.Sve je u redu na poslu."
Skupim obrve i zatvorim oči dok me griža savesti razdire.

Nisam joj mogla reći istinu, ni uživo, a ni preko telefona.
Bojim se njene rekacije, kao i za njeno zdravlje.
Ne želim biti razlog njenog lošeg stanja.
Ona mi previše znači.

Juče me je Bogdanov vozač odvezao mami u posetu. Iznenadila sam se kada sam čula da mogu slobodno ići gde hoću. Naravno, uslov je bio da se vratim.
Jedva sam izdržala gledati majku u oči i lagati je.
Trudila sam se maksimalno izbegavati njena pitanja o novcu.

Soba koju je platio Bogdan je izvanredna.
Opremljena najnovijim aparatima.
Imala sam sreće, pa mi je poverovala da je izvor novca skup lokal u kome pevam.
Mislim, nekada je bio.
Ali sad...izvor je Bogdan.

Ja mu do sada nisam ništa tražila. Ni jedan jedini dinar. Sve je sam platio, svojom voljom.
Doduše, takav je bio dogovor.
Ako pristanem da se udam za njega, platiće sva moja dugovanja.
Ispostavilo se da je uradio i više.
Obezbedio je mojoj majki bolju sobu, a Nikolu je smestio na odvikavanje.
Ali opet..

„Dušo, je l' sigurno sve u redu? Zvučiš čudno."
Naravno, uvek bi mi prepoznala u glasu kada nešto nije kako treba.

Ovog puta joj nisam mogla reći šta je u pitanju.
Kako bih joj i rekla?
'Hej, mama.Udajem se sutra.Poslaćemo ti parče torte, jer ne možeš da nas usrećiš svojim prisustvom zbog zdravlja.'

„Jeste, sve je u redu."

„Nemoj da me lažeš." 

„Znaš da te nikad ne bih lagala."
Da ne moram - dodam u sebi.

„Znam."

Naši razgovori sveli su se samo na laži.
Zbog toga se osetim glupo.
Sve bih dala da je moglo drugačije.

~Jutro~

Trebalo je alarm koji sam navila u 6h da me probudi.
Umesto njega, probudile su me Sonjine ruke koje su mi drmale ramena.
Mrzovoljno sam se promeškoljila u krevetu.
Sinoć ko zna u koliko sam zaspala.
I ko zna koliko je sada sati.

Dok je Sonja sklanjala zavesu sa prozora iznad mog kreveta, otvorila sam oči i onako sanjiva pogledala u telefon.
Koliko sam mogla dobro videti, u desnom uglu stajale su brojke 06:10.

„Hajde, ustani.Došao je Žak sa venčanicom i ostala ekipa.Vreme je. Ne smemo kasniti. U 14h je venčanje."

Uspravila sam se u sedeći položaj i protrljala oči.

„Nisam čula alarm.Jao, Bože.Koliko mi spava..."
Ponovo legnem, pokrivši glavu jastukom.

„Kada si legla, dušo?" Nežno izgovori.

„Jedva sam zaspala."

„Pretpostavljam.Danas je ipak koliko-toliko poseban dan."

Toliko je poseban da se nadam da je samo san. - pomislim.
Odjednom se otvore vrata i u sobu uleti Žak.

„Pa dobro, devojko.Hoćeš lica da nam se iscede dok te čekamo dole svi? Ustani, ajde."
Pridje krevetu i skloni pokrivač.

„Šta me gledaš tim zelenim pospanim očima?Ustani, pobogu! Ah!" Uzdahne.

„Ustajem." Kažem, te to i uradim.

„Prvo mora da doručkuje, gospodine Žak.Mislim da ćete morati još malo pričekati." Sonja mu se obrati, te mu uputi smešak.

„Ma dobro bre.Strpljiv sam ja čovek.Mogu još malo sačekati.Bože, Bože."
Popravi zeleni šal koji nosi te izađe iz sobe.

„Jako je naporan čovek." Kaže tihim glasom.

„Da." Složim se.

„Nemoj da se presvlačiš, možeš i tako, ako te nije stid.Iskreno, nema zbog čega da te bude."
Pogleda u šorts i majicu koju nosim svake večeri na spavanju.

„Nije me stid.I onako moram kasnije da obučem venčanicu."

„Pa, hajde onda u trpezariju, jela su spremna."

Znala sam da je sigurno napravila milion jela.Kao da neću jesti samo ja.

„Idemo."
Promrmljam pre no što otvorim vrata i krenem s njom u pridzemlje.

.....

Vozač, onaj Gagi koji me je dovezao ovamo prošle nedelje, sada me je čekao ispred kuće.
Dugačak beli auto sa zatamnjenim staklima je stajao na parkingu pored fontane.
Izašla sam u pratnji Sonje i ostale ekipe.

Videla sam suze u Žakovim očima kada je rekao.
„Jao, koliko sam ja slab na ovakve momente.Uh, mnogo sam emotivan."
Izvadi belu maramicu iz džepa od plavog sakoa te obriše lice u predelu očiju.

„Srećno." Sonja mi dobaci sa osmehom.

Vozač mi otvori zadnja vrata da udjem u momentu kada sam je upitala.
„A ti?Ne ideš?"

„Doći ću ja posebnim autom kasnije."
Mahne mi, te udjem u auto, a vozač zatvori vrata i ode na vozačvo mesto.

Osećala sam se čudno i nervozno.
O, da.
Bila sam nervozna.
Pitala sam se šta me očekuje na obali Zlatarskog jezera gde bi trebalo da me venča sa Bogdanom matičar i to pred zvanicama čije identitete ne znam.
To mi Bogdan pre nekog dana nije rekao.
Nisam znala da li će pozvati nekog koga i ja znam. Neke moje stare prijatelje ili dalje rodjake.
Budući da je znao apsolutno sve o meni i mom životu, mogao je pozvati bilo kog.

Veliki razlog za moju nervozu je bila i činjenica da će na venčanju prisustvovati novinari.
Trebalo bi da glumim da sam sa Bogdanom pronašla mir i sreću, da ga neizmerno volim i poštujem.
Ponekad pomislim da je Bogdan zaboravio da sam ja pevačica, a ne glumica.

Uzela sam telefon iz bež pismo-tašne i slušalice koje sam ponela kako bi mi put brže prošao.
Pustila sam muziku i uživala u njoj, pokušavajući da se opustim.
Na kraju mi je to " da mi brže put prodje" upalilo.
Nisam ni primetila kada smo stigli.

Uplašila sam se kada je Gagi otvorio vrata i i gurnuo mi blago rame.
„Stigli smo, gospodjice Dajana.Možete izaći."

Skinula sam slušalice i zajedno sa fonom vratila u tašnu.
Uzevši je i malo podignuvši haljinu, izašla sam iz auta i zamalo pala sa štikli od treme.

Nisam se radovala venčanju, ali mi nije bilo ni svejedno.

Koračala sam zajedno sa Gagijem po drvenoj stazi koja je zalazila u plitak deo jezera.
Sa desne strane te staze nalazio se restoran sa natpisom "Čarolija".
Gledala sam u ljude koji su sedeli na stolicama sa obe strane staze.
Svi su bili u svečanoj odeći što se i očkivalo.
Nikog nisam poznavala.