Jack Daniel's

1. DEO

Svako se nečeg boji. Strah je naš najgori neprijatelj. Da li postoji neko ko se ne plaši, kome je sve ravno? Ne. Mislim da se ta osoba još nije rodila...mislim da se nikad neće ni roditi.
Volela bih da je moj strah onaj od visine ili od vode.
Zapravo, volela bih da je bilo koji drugi, samo ne ovaj od kog me jeza prodje svakog puta kada pomislim na to...gubitak voljene osobe.
To je moj strah, moja strepnja i briga.

,,Kucnuo je čas, istinu da čujem, voliš li me još, sutra putujem. A htela bih da znam, šta me ovde čeka, ako ti se vratim, iz daleka...."
Sedim na neudobnoj stolici u kafiću na uglu ulice. U kraju poznatom po dobroj svirci i dobrom piću.
Laganim pokretom prstiju pomeram žice gitare i stvaram melodiju, dok otpevavam i poslednji stih jedne od svojih omiljenih pesama Goce Tržan.
Ove nedelje sam uglavnom pevala naše pesme. Obično pevam strane, zbog gostiju koji su pretežno iz inostranstva.Svakako uzivam podjednako, dok pevam i jedno i drugo.
Zatvorim oči i odsviram poslednju notu.
Završim pesmu i začujem aplauz nekolicine gostiju.
~_ _ _ _ _ _ _ _ _ ~
xXx1 ,,Ko je ona devojka koja peva?"
Upita konobara, dok mu ovaj dosipuje viski.
xXx2 ,,To je Dajana. Zaposlila se prošlog meseca."
Izgovori ravnodušno.
xXx1 ,,Lepa je."
xXx2 „Ne bi smo ružnu zaposlili, gospodine."
Namigne i ironično se nasmeje.
~_ _ _ _ _ _ _ _ _ ~
Prepustim mikrofon kolegi. Tačnije, smedjem momku, drugu iz vec sada bivšeg odeljenja, zahvaljujući kome sam se ovde zaposlila kao pevačica.
„Došao je red na tebe, Nikola."

„Spreman sam da ih rasplačem, koleginice."

„Koja pesma je u pitanju?"
Upitam dok pakujem svoju crvenu gitaru.

„Someone like you, u muškom izvodjenju. Na moj način, znaš kako to ide.Da li bi bila ljubazna da me najaviš?" Nasmeši se i uzme gitaru koja je stajala navaljena na zid do bine.

„Mhm." Klimnem glavom i ponovo se latim mikrofona.

„Pa mom izvodjenju je došao kraj. Jeste li spremni za novi nalet emocija? Nadam se da ste poneli maramice, jer posle Nikolinog nastupa, trebaće vam."Obratim se publici, gostima koji su ispijali svoja pića i slušali me.

Poslednji moj nastup je nagovestio odlazak kući i kraj radnog vremena.
Spakovavši gitaru, pridjem šanku i naručim piće želeći da ispoštujem Nikolu i odslušam pesmu, koje je pevao, do kraja.

„Sok od narandže, Milane." Kažem konobaru kog sam za ovih mesec dana dobro upoznala.
To je jedan visok, mršav mladić. Ne psuje i voli ponekad više da popije, ali na radnom mestu nikad.

„ Izvoli.Na račun kuće." Pogleda negde iza mene, te stavi na šank, ispred mene, čašu dobro poznatog "Jack Daniel's" viskija, po kome je i sam ovaj kafić dobio naziv.

„Zašto na račun kuće? Nisam naručila viski." Zbunim se.

„Samo uzmi, pij i uživaj."

„Ne mogu.Znaš da ne pijem alkohol." Odrično klimnem glavom.

„Neće ti ništa faliti od jednog, Dajana."
Nasmeje se i blago me udari krpom za brisanje čaša po ramenu.

„Uf.Dobro."
Podignem čašu i prinesem je usnama. Ispijem gutljaj i osetim bol u predelu vrata, kako tečnost greje i peče moje grlo. Tako je uvek u početku, dok se ne naviknem ili...napijem.

„Hoće li se gazda ljutiti ako sazna da si mi dao piće na račun kuće?"Upitam zabrinuto.
Ne želim da dobije otkaz zbog mene ili ja da dobijem otkaz zbog njega. Ne smem rizikovati.

„Pa tehnički gledano, od gazde i jeste piće, ali od kog.Hm." Napravi neku neizdefinisanu grimasu, te me dodatno zbuni.

„Kako to misliš 'od kog gazde'? Ne razumem."

„Jako poverljivo.Ne otkrivam." Podigne ruke kao u znak predaje, ali bio je daleko od predavanja.

Ostala sam zbunjena do kraja Nikolinog prvog izvodjenja.
Kada sam ispila i poslednju kap viskija, mahnula sam Nikoli dok je započinjao drugu pesmu, i izašla iz kafića.
Na ramenu sam nosila torbu u kojoj se nalazila moja dobra, ali dotrajala gitara.

Prošavši pored velike table, sa florescentnim natpisom "Jack Daniel's" koji je sveteleo zeleno u mraku, ušla sam u prvi taksi koji je naišao.
U dva bloka udaljenoj uskoj uličici nalazila se velika, stara zgrada, sa sivom fasadom ušvrljanom raznim grafitima.
Baš u toj zgradi, na 12-tom spratu, na kraju hodnika prostirao se maleni stančić koji se sastojao od mini-kuhinje i male dnevne sobe, još manjeg kupatila i dve spavaće sobe koje su bile velike toliko da možeš napraviti dva koraka od vrata do kreveta.
Otključavši crvena vrata sa ugraviranim zlatnim brojem 8 na njima, udjem u stan.
Nakon što sam napravila korak, osetim da mi se nešto uvija oko nogu. Pogledam nadole i uočim svoju čisto belu mačku. Zamjaukala je i to mi je bio znak da je gladna.
Okačim crnu jaknu i torbu na čiviluk, te zatvorim prozor od kog je dolazio hladni vazduh. Napolju duva sveži jesenji vetar, što je tipično za ovo doba godine budući da je sredina oktobra.
Odem do kuhinje i iz frižidera izvadim tetrapak "Moje kravice" koji sam jutros kupila. Sipam u plavu činiju malo mleka za Zaru, macu koja sve vreme obigrava oko mene.
Nahranivši je, istuširam se te se zavalim u toplu postelju svog kreveta.
U misli mi došeta mama.
Jedina osoba u mom životu za koju se vredi boriti. Koju volim više od svega.
Kada mi je bilo pet godina, tata nas je napustio. Naime, on i mama su se mnogo svadjali.On je smatrao mene kao obavezu. Pretpostavljam da nas je zbog toga ostavio. Deo mene je proglasio sebe krivim, dok drugi govori glasno da ta očinska fogura nije vredna mojih i maminih suza.
Uzmem telefon kog sam predhodno stavila na punjač, te pozovem dobro poznat broj kog skoro svake večeri zovem ovih proteklih par nedelja.

„Molim, jedina." Začuje se glas iz zvučnika.

„Mama."

„Hej.Kako je bilo na poslu?" Upita radoznalo.

„Dobro.Kako si ti? Boli li te nešto? Jesi li primila hemoterapiju?"

„Jesam.Ne boli me ništa.Ne brini." Čula sam njen smeh, ali znala sam da je onaj lažni.
Naravno da je boli. I naravno da ću se brinuti.
Pre sedam meseci su joj otkrili tumor na mozgu.
29-tog septembra joj je pozlilo i od tada je u bolnici. Svake nedelje prima hemoterapiju.
Govori mi kako je bolje, ali nešto u njenom glasu me uverava u suprotno. Imam osećaj da mi nešto prećutkuje. A lično ona mi je govorila da sledim svoj instinkt.

„Još koliko dugo će te držati u bolnici?" Kuća je prazna bez nje, izuzev gladnu macu.

„Nije ovo zatvor, mila, neće me celog života držati ovde. Uskoro ću izaći.Strpi se."

„Nije problem da te i duže drže, samo da tebi bude bolje. Koliko god novca je potrebno za tvoje lečenje, spremna sam ga zaraditi.Ako treba, radiću i dva posla..."