[Drugi deo u serijalu Moj milioner, o najmlađem bratu Rokfelerovih - Dejmijenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Tanka je linija između nekih reči. Ali zato kada je reč o njemu i o meni... ta linija ne postoji.❞
Priča o ljubavi, strasti, mračnim taj...
Rất tiếc! Hình ảnh này không tuân theo hướng dẫn nội dung. Để tiếp tục đăng tải, vui lòng xóa hoặc tải lên một hình ảnh khác.
Tri meseca kasnije
DEJMIJEN
Kolton mi je javio da su ponovo bili na adresi na kojoj su mislili da se kriju Džonijev otac, Majk i Erik.
Opet je to bio još jedan od slepih ulica.
Ja sam se nalazio kod kuće, kada sam dobio poziv od Nika, da su on i Džejson pronašli nešto i da trebam hitno da dođem u naš restoran. Brzo sam se pozdravio sa Odri i kroz desetak minuta kasnije se našao pred restoranom.
Stigao sam autom u isto vreme kada su moja braća parkirala iste. Shvatio sam da je Nik zvao i njih.
"Šta je bilo?", upitao sam Nika, izlazeći iz auta baš kada su Kejden, Kolton i Dejvijen izašli iz svojih auta.
Nik ništa nije rekao, već je pokazao glavom ka nebu, okretajući se od nas. Braća i ja smo zajedno prišli, posmatrajući ono što nam Nik pokazuje.
Bio je to crni balon, zakačen na strujnu žicu od bandere. Lelujao je na vetru, a ja sam se zgledao sa braćom. Znali smo ko je to. Erik.
Odlučivši da to prekine, Kolton je izvadio pištolj oko pasa i narepetirao ga pa uperio u balon u sledećem trenutku i opalio u njega. Sledeće sekunde je balon pukao, a iz njega su izletele male crne koverte.
Crne koverte su Erikov znak za smrt. Tako nam je poslao lokaciju gde je ostavio Kejdenovu devojku mrtvu.
"Ali... ne. Ne, ne, ne, ne, ne... to nije moguće, nije moguće, nije moguće...", ponavljao sam, dok su moja braća sa betona kupili koverte. Uhvatio sam se za glavu, dok su oni međusobno razdeljivali koverte jedni sa drugima, jer je na svakoj koverti pisalo ime po jednog brata.
"Ovo je tvoje Dejmijene", rekao je Kejden, te mi pružio kovertu. Odmahnuo sam glavom, ne verujući u ovo, ali je zatim prihvatio.
Moja braća su uveliko otvorili koverte, dok sam i ja svoju, samo sa zakašnjenjem. Oklevao sam dok sam gurao prste u istu, dodirujući tanki materijal. Onda sam izvukao sliku iz koverte.
Slika je prikazivala Odri.
Okrenuo sam sliku, a na njoj je pisala adresa.
Bes u meni je ključao, dok sam u neverici spustio sliku na haubu svog auta i izvadio telefon, tražeći Odrino ime u imeniku. U sledećem trenutku sam pritisnuo zelenu slušalicu i slušao kako otkucava zvono.
"Hajde Odri, javi se. Javi se", govorio sam sebi, dok sam se vrteo u mestu.
"Pozvani korisnik trenutno nije dostupan, molimo vas, pozovite...", operaterka je počela da priča, a ja sam iznervirano spustio slušalicu i dohvatio sliku te se uputio ka svom autu.
