[Drugi deo u serijalu Moj milioner, o najmlađem bratu Rokfelerovih - Dejmijenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Tanka je linija između nekih reči. Ali zato kada je reč o njemu i o meni... ta linija ne postoji.❞
Priča o ljubavi, strasti, mračnim taj...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Pesma: Pinhani - Kefen Giydim
Tri meseca kasnije
DEJMIJEN
Odjednom sam se trgnuo iz sna o Odri.
Sanjao sam kako me ona budi. Onda kako je iznenada grlim jer sam mislio da sam je zaista izgubio. Onda sam se naglo probudio.
Pogledao sam u ruke, ali sve je bilo isto. Njena smrt nije san. Stvarno je.
Ponovo sam se rasplakao.
Ustao sam iz kreveta, malaksalo. Kao i uvek, dok sam sebi sipao čašu vode iz bokala, uključio sam telefon i pustio glasovne poruke na govornoj pošti.
"Bebo", započela je glasovna mog brata, "Znam da ti je teško i znam da si odustao ali potreban si nam. Sinoć su nam upali u skladište. Ostavili su poruku za tebe", na to što je rekao, prestao sam sa ispijanjem vode i spustio čašu na sto. Dohvatio sam telefon i namrštio se.
"Svrati do magacinakada čuješ poruku. Moramo hitno da popričamo."
Pištanje na kraju je označilo završetak poruke.
"Čudio bih se kada ne bi izbio neki problem", prokomentarisao sam naglas, kretajući se ka sobi. Presvukaos sam se na brzinu i obavio jutarnju rutinu pa se ubrzo našao pred vratima. Kroz petnaest minuta bio sam ispred magacina.
Iako sam stavio kapuljaču i obukao se sportski, radnici na ulazu su me prepoznali i klimnuli mi u znak pozdrava. Klimnuo sam bez osmeha i produžio ka unutrašnjosti magacina. Kroz par minuta sam pronašao braću kako pričaju sa radnicima kako da razvrstaju robu. Uputio sam se ka njima i kroz par trenutaka su me primetili pa su pozdravili radnike i okrenuli se ka meni.
"Došao si", započeo je Kejden. Ja sam istog trenutka prešao na stvar.
"Šta se desilo?", upitao sam. Zaćutali su na trenutak, a ja sam se ispravio znajući da je u pitanju nešto loše.
"Šta se opet desilo?"
Onda je Kolton izvadio crni papir iz sakoa i dodao mi. To je bila u stvari crna koverta koju sam prevrnuo po rukama, a onda pogledao u braću.
"Ko je ovo ostavio?", upitao sam, a Kolton je odgovorio.
"Nepoznati pošiljaoc", odgovorio je, a ja sam onda ponovo mrsko pogledao u kovertu. Otvorio sam je i oklevao na trenutak pri otvaranju. Onda sam povukao jezik koverte i zavukao prste u istu i izvukao gladak materijal. Bile su to slike.
Odrine slike.
Slike onog dana kada je oteta. Video sam da je enterijer drugačiji i da je sedela nadomak nekog prozora sa kojeg se delimično videla neka statua. Statua je bila u nekom parku, a iz statue je tekla voda. Samo to se videlo jer je slika tako uslikana da se vidi samo deo statue i parka. Odri je još imala vedar izraz lica sa ozbiljnim licem.
