PRAVILA LJUBAVI #2 ✔️

Četrdeset drugo poglavlje

"Zašto je drugovi sve ove godine
skrivate od mene?
Ja menjao bih sve žene i zlatnike
da ljubim ruke njene...

Jer srce ume da pravu oseti,
pa poput orla visoko poleti...
Živ sam otkada imam
za koga umreti...

Ona je moja, samo moja!
Ona me ljubi najbolje...
Kad oči sklopim ja je vidim
kako u krilu ljulja anđele...

Ona je moja, samo moja!
Slušam je kako uzdiše,
sa druge strane kreveta je tu,
pa sve na ljubav miriše,
pa sve na nju mi miriše...

Prolaze drugovi, noći i svitanja
i nije mi žao
što usne umorne od dugih lutanja
samo njoj sam dao...''

******************

Obučem svoje najdraže tamno sivo odjelo, bijelu košulju, nove cipele, sve tip top. Ma, baš se potrudim srediti, jer ipak ne mogu dočekati svoje dijete u majici s printom kosturske glave.

Malo parfema, gela u kosu, i spreman sam! Skroz sam na nivou, sav za deset. Svaka bi me majka za zeta htjela!

I onda krenemo...

Sve je nekako prirodno i jednostavno, i to me fascinira. Vozim Lorenu u bolnicu, posve pribrano parkiram, pomognem joj da izađe iz auta. Medicinska nas sestra čeka s kolicima, posjednemo djevojčicu i dok ona piči u salu, ja koračam ponosno iza njih.

Lorena mi se smješka, ali začudo, ne govori ništa. Pomalo me zabrinjava ta njena šutnja, no toliko sam staložen, da si ne želim narušavati mir koji nisam očekivao.

Ozbiljno objasnim doktoru da hoću i moram prisustvovati porodu, da sam upućen u sve, pa sestre i mene spreme za u salu.

Uđem, odmah priđem k djevojčici, uhvatim je za ruku i nestrpljivo čekam. Na moje iznenađenje, ne traje predugo, kad začujem urlik.... Pomalo čudan urlik!

I... To je bilo to! Kratko i slatko! Sve je proteklo glatko...

Kako da ne...

Ha! Pa, ipak se radi o meni, a sa mnom nikada nije savršeno, još manje jednostavno, pa hajde da se ne lažemo.

Vratimo se na početak! Tamo gdje sam pogubio vezu sa stvarnošću...

Čujem ja urlik i dalje... Lakijev urlik! Para mi bubnjiće i užasno me nervira. Užasno!

- Šta joj je? - dere mi se u facu.

- Benjamin! - ponovni vrisak, ponovo moje ime, a meni su noge zabetonirane u jebeni pod.

Korak naprijed, ne ide. Unatrag, još manje. Tu sam, gdje sam, i nema pomaka. Neka mi vrelina prostruji uz kralježnicu, pa se razlije kroz udove, a mozak mi počinje vibrirati. I ne znam šta se dešava... Ne osjećam se ja loše, samo nekako čudno...

- Trgni se, manekenčiću! Izgleda da ćeš danas postati otac! - Laki krešti oko mene.

- Gospodine De Santis, vrijeme je! - Patricia dotrči i ushićeno mi objavi, a odmah potom me sumnjičavo odmjeri. - Jeste li dobro? Da pozovem gospodina Marasovića?